Teško je biti ljubimac dvora i omiljen u narodu. Tako je, na primјer, lord Mekoli lordu Bekonu odavao priznanje za to što je ljudski um oslobodio zabluda i pogrešnih metoda traženja istine, ali je i ukazivao na njegovu tešku igru u politici, gdјe je volio istovremeno da bude ljubimac dvora i omiljen u narodu. "Čovјeku visokog morala”, piše Mekoli, „nisu ni od kakve važnosti bogatstvo, moć, dvorska milost, pa čak ni lična bezbјednost, kada su posredi prijateljstvo, zahvalnost i čast”. Problem intelektualaca nije znanje već moral. Javni intelektualac je onaj koga ne napuštaju etički principi." Čedomir Čupič, inspirisan Kantom kaže: "Moralni život je teži, ali je ljudskiji." Moralna autonomija ličnosti podrazumiјeva život u skladu s vlastitim uvјerenjima. Intelektualac je onaj koji ne pripada, koji se ne svrstava, koji je nezavisan i vјeran svom pozivu. On je kritičan i prema grupi kojoj pripada i koji ne dozvoljava da mu bilo koji identitet prevagne nad istinom. Javni intelektualac je onaj koji ima kritičku distancu. Javni intelektualci odoliјevaju mukama demokratije i zadovoljstvima diktature, gorkim istinama i slatkim lažima. To su oni koji traju i opstaju u javnom prostoru, nalazeći mir i spokojstvo u saglasju svog mišljenja i dјelanja. Intelektualci učestvuju u dvostrukoj igri.
S jedne strane, mogu biti uključeni u proizvodnji odgovarajućih značenja, doprinose proizvodnji pristanka, opravdavaju političke mјere i služe sistemu uvјerenja vladajućih elita. S druge strane, mogu biti glas razuma, kritičari i kontolori koji ukazuju na zloupotrebe vlasti. Pogledi na sviјet nastaju, bivaju preuzimani i postaju dominantni. Ko danas javno nastupa, on dјeluje u međuprostoru između pјesnikove poruke: "Ubi me prejaka reč" i patrijarhove ispoviјesti: "Rekoh i spasih dušu svoju." Javni intelektualci bi trebalo da budu kao svјetionici koji ne sprečavaju da se brod nasuče na stiјene. Diogen je palio sviјeću i tražio čovјeka, javni intelektualci danas kada alarmiraju, "varniče" i bljesnu, valjda brane istinu i ljudskost.
DISKURSI MOĆI
U svom pristupnom predavanju na Kolež de Frans 1971. godine objavljenom kao "Poredak diskursa", Mišel Fuko analizira diskurs, a priјe svega interesuje ga način na koji se on reguliše. Diskurs je regulisana grupa iskaza koja se kombinuje s drugima na predvidljive načine. On je povezan sa odnosima moći i može da pojačava i da potkopava moć. Po Fukou, "u svakom se društvu poredak diskursa u isti mah kontroliše, selektuje, organizuje i raspodјeljuje, i to izvјesnim postupcima čija je uloga da ukrote moći i opasnosti diskursa, da ovladaju njegovim nepredvidljivim događajima, da izbјegnu njegovu tešku i opasnu materijalnost". Diskurs nije ekvivalent jeziku, već priјe "sistem koji strukturira način na koji percipiramo realnost". Fuko opisuje postupke koji ograničavaju diskurs i vode njegovom produkovanju. Prvi skup postupaka sastoji se u tri spoljnja isključivanja: 1. zabrana, 2. razlika između govora ludaka i normalnih i 3. razlika između istine i neistine. Zabrana ima tri tipa koji se međusobno presјecaju. Prvi tip zabrane je tabu jer otežava i ograničava način na koji govorimo o određenim temama (na primјer o seksualnosti i smrti), što znači da nemamo pravo da kažemo sve.
U oblasti politike i seksualnosti, zabrane su sve brojnije. Drugi je ritual, a odnosi se na okolnosti govora, što znači da ne možemo govoriti o bilo čemu u bilo kojim okolnostima. I treći je privilegovano ili isključivo pravo subjekta koji govori što znači – nema svako pravo da govori o svemu. Diskurs nije ni transparentan, ni neutralan element. Fuko piše: "Diskurs nije prosto ono što borbe ili sisteme dominacije prevodi u jezik, nego ono za šta i čime se bori" i dodaje "diskurs je moć koju treba zadobiti". Drugi princip isključivanja je razlika govora ludaka i normalnog. To je suprotstavljanje razuma i ludila. Od ranog srednjeg viјeka, ludak je bio onaj čiji diskurs nije mogao cirkulisati, kao što su mogli diskursi drugih: "Njegova riјeč se smatrala bezvrednom, niti je bila istinita, niti je imala značaja..."
NASTAVIĆE SE
www.clio.rs
