Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић дао је интервју за грчки дневни лист “Катхимерини” у којем је говорио о актуелној политичкој ситуацији у нашој земљи, региону и Европи.
Интервју преносимо у цјелости:
- Сматрате ли да је могуће преливање украјинске кризе на Западни Балкан, као што су наговијестили и господин Лавров и НАТО кадрови? Шта би могао бити узрок новог балканског рата?
И прије агресије Русије на Украјину, током моје посјете пријатељској Грчкој, јавно сам изразио бојазан да би се украјинска криза могла одразити и на Балкан. Сад након што је букнуо рат та опасност се појачава. Подсјетили сте да на то упозоравају и руски министар иностраних послова, и представници НАТО. Зар има релевантнијих адреса за такву тврдњу.
Нажалост, кроз сву историју Балкана није никада био проблем да се нађе повод за нови рат. Поред неријешених питања заосталих још из времена распада Југославије, плодно тле за деструкцију је и застој у европској интеграцији цијелог региона последњих година. То храбри и јача ретроградне снаге које не виде будућност наших земаља у Европској унији. Босна је и даље нефункционална, српски ентитет константно пријети сецесијом. Дијалог Београда и Приштине врти се у круг. Сјеверна Македонија и Албанија још нијесу отвориле преговоре о приступању. У Црној Гори већ 5-6 година притиснутој великосрпском и руском деструкцијом имамо политичку кризу којој се не назире крај. Противници њеног европског и евроатлантског пута у међувремену су од опозиције постали дио власти, и изнутра подривају институције система. Да иронија буде већа, то је урађено не само политиком, тј. националистичким ангажманом Српске православне цркве, која је реметилачки фактор и у Црној Гори и у региону, него и уз подршку појединих западних партнера који нијесу видјели и још увијек довољно не виде деструкцију трећих страна заогрнуту флоскулама о демократском напретку друштва. Пројекат „Руског света“ се на Балкану зове „Српски свет“, а Црна Гора сматра се његовим природним дијелом.
Дакле, узрока је много, а повод за нови рат могао би се наћи готово у свакој од балканских земаља. Разлоге за страх донекле рационализује правовремена и одлучна реакција Европске уније и НАТО, цијелог демократског свијета и монолитност у осуди руске агресије на Украјину, и буди вјеру да до рата на Балкану ипак неће доћи.
- Изјавили сте у интервјуу током Ваше недавне посјете Атини да "постоје штетне идеологије које се агресивним методама покушавају убацити у земље Западног Балкана", упозоравајући да "морамо бити изузетно опрезни како бисмо се заштитили од хибридних ратова и сајбер напада ". Ко су ти који промовишу такве идеологије и политичке праксе? Претпостављам да мислите на покушај државног удара против Вас 2016. године, уз подршку Русије.
Мислим да се данас и те идеологије, и њихови промотери, виде голим оком. То не види само онај који неће да види. Покушај државног удара у Црној Гори 2016. ком смо се одупрли без било чије помоћи са стране, био је тек наговјештај украјинских страхота којима свједочимо. Русија обнавља своју историјску пуноћу, окупља руски свијет у његовој свеукупности руса, белоруса и малоруса – како ратни поход Русије на Украјину ових дана види један од промотера њених империјалних амбиција. А митрополит цркве Србије у Црној Гори истовремено изјављује да су „догађаји у Украјини посљедице безбожништва“ и да је „Црна Гора пројектована да буде мала Украјина“. Слиједи Руску цркву која безрезервно подржава инвазију на Украјину. Српски попови на друштвеним мрежама кличу „трипут ура“ чеченском предсједнику Кадирову који је послао своје специјалце на Кијев. Проруске снаге у Србији, Црној Гори, у Републици Српској организују скупове подршке Путину и славе „подвиге“ руске војске. Медијска инфраструктура, уз обилату финансијску подршку за такво дјеловање, већ одавно је постављена у региону. Центри су у Београду и Бањалуци, одакле активност шире на Црну Гору и цијели регион.
Србија је нажалост отворени прокси Кремља на Западном Балкану. Београд је једна од ријетких европских пријестоница, ако не и једина, која није осудила руску агресију, и која се није придружила политици санкција Европске уније, иако је земља кандидат. Прича о неутралности је прича за малу дјецу. Како је Черчил говорио, парафразирам: није битно је ли једна земља неутрална, него на чију је страну неутрална. Српски националисти до данашњег дана понављају како је Београд водио исправну политику деведесетих током крвавог распада Југославије, али није остварио циљеве зато што је Русија била слаба. Зато нову шансу траже данас када је виде јаком, и спремном да ратује и са најближима, и дедмонстрацију руске силе у Украјини сматрају својом великом шансом. Вјерујем да је и у овоме у доброј мјери одговор и на Ваше претходно питање.
-Како бисте коментарисали одлуку Кремља да Црну Гору уврсти на листу непријатељских земаља и какви би могли бити резултати те одлуке?
Као што је антиисторијски чин напад Русије на Украјину, тако је и антиисторијска одлука Кремља да Црну Гору сврста у непријатеље Русије. Бити данас против рата који Русија води против независне европске државе Украјине, против једног од Русима најближих народа, питање је не само части и националног достојанства, него и здравог разума. Није Црна Гора никад била, нити је непријатељ Русије, већ је против таквог антицивилизацијског бесправног насилничког понашања.
- Свједоци смо да одређене земље (БиХ, Молдавија, Грузија, Украјина) хитају да поднесу захтјеве за чланство у ЕУ и НАТО. Сматрате ли ове потезе правовременим?
Разумљиво је да околности увијек диктирају одређене потезе и намјере, одређене политике, посебно кад се земља нађе у сред рата, као Украјина. Разумљива је и бојазан земаља које сте навели да се то и њима колико је сјутра може десити, па покушавају да у убрзаном путу до чланства у ЕУ и НАТО нађу спас. Међутим, неутемељена очекивања и наде никад нијесу добар савезник у политици. Бојим се да је то нереално у овом тренутку. Као што је реално да бриселска администрација и земље чланице одговорније и озбиљније сагледају значај политике проширења која се до прије неколико година показала као једна од најбољих политика ЕУ. Оно за шта се ми до краја залажемо јесте да свака земља има право да бира свој пут у будућност.
-Ви сте шеф државе са најдужим стажем на Балкану. На основу Вашег великог искуства, како видите завршетак рата у Украјини?
Сигуран сам да у овом тренутку ни они који су овај рат отпочели, као ни они који су принуђени да се бране, немају одговор на то питање. Ту не помаже искуство дуговјечности у политици, јер просто у новијој европској историји нијесмо имали примјер сличан украјинском рату. Московски стратези већ задовољно поручују „да се Украјина вратила Русији“, „да ће бити преуређена и враћена у своје природно стање дијела Руског свијета“, иако још не знају да ли ће то бити кроз Организацију Споразума о колективној безбједности, Еуроазијску унију или Савезну државу Русије и Бјелорусије.
Међутим, оно што се извјесно може већ данас рећи, највећи губитник овог рата ће историјски гледано бити Русија.
-Познавали сте и радили са Милошевићем. Налазите ли неке сличности са Путином у погледу вршења власти?
Вршење власти у свим временима носи собом одређене сличности, без обзира на систем или величину земље. Ако је рат наставак политике другим средствима, онда то посебно долази до изражаја у ратним ситуацијама. Неко је ових дана подсјетио да је оно што се дешавало слањем тенкова и опсаде Вуковара и Сарајева почетком деведесетих пресликано данас на Кијев, Харков и Мариупољ у Украјини. Као и да је култ вође исти онај који је уживао Милошевић. Слични су историјски циљеви, мотивисани рјешењем националног питања које полази од етничке и вјерске припадности. Такође и тотална контрола медија, само што је то данас на далеко већем нивоу јер су технологије у међувремену значајно напредовале. Потпуно је идентичан и повод за рат – манипулација о угрожености сународника у сусједству. Заиста је занимљиво, и биће занимљиво за историчаре и политичке аналитичаре тражити одговоре на то како је Русија тридесет година касније ушла у све ово по концепту балканских великодржавних пројеката из деведесетих. И како није ништа научила из туђих грешака.
