Бивши министар иностраних послова и амбасадор Црне Горе у Вашингтону Миодраг Влаховић сматра да је црногорска дипломатија у озбиљној кризи због некомпетентног и погрешног вођења Министарства вањских послова и цјелокупне дипломатско-конзуларне мреже.
Влаховић је у интервјуу за "Дан" оцијенио да доскорашњи министар вањских послова није био, нити је, по свом скромном знању и искуству, могао бити на висини задатка.
Тренутно Црна Гора од 38 амбасадорских позиција има свега 11 активних. Што се то догађа са црногорском дипломатијом?
– Доскорашњи министар није био, нити је, по свом скромном знању и искуству, могао бити на висини задатка. Оно што је битно јесте да је и бивши министар био типични производ стања које је постојало и још увијек постоји у МВП-у. Схватање дипломатије и дипломатских позиција као лагодне и добро плаћене синекуре, гдје се, нажалост, већина труди да што мање ради или да ништа не ради, узроковало је веома лоше стање. Уз то, постоји и "школа" да је дипломатија вјештина да се ништа не каже и не уради када су суштински интереси наше заједничке државе Црне Горе у питању. Та испразност, инерција и фингирање стварног рада много је коштали Црну Гору. Ситуација са амбасадорима је само врх леденог бријега и производ је, углавном, ситуације у којој је тзв. кохабитација на релацији извршна власт – предсједник државе била сасвим погрешно схваћена и примијењена. Бивша владајућа структура на челу са Здравком Кривокапићем и видљиви и мање видљиви кругови око њега жељели су да примијене једно, у суштини, примитивно схватање дипломатије – да изврше сјечу свих "неподобних" амбасадора и да, потом, наметну предсједнику кандидате који имају мало или нимало везе са стратешким спољнополитичким правцима и приоритетима наше спољне политике. Било је логично и очекивано да предсједник Ђукановић не пристане на такав диктат и једнодимензионално пројектовање наше дипломатске и конзуларне мреже. Требало је да нови партијски ухљеби замијене професионалне дипломате који знају свој посао. У томе се само дјелимично и спорадично успјело – сјећате се, не без наше реакције – и зато су многа мјеста и даље непопуњена.
Ко је крив за такву ситуацију? Да ли је то влада Здравка Кривокапића? Или су коријени проблема дубљи?
– Да, одговорна је претходна влада и њен министар вањских послова. Коријени су, наравно, дубљи. Разлози трају дуже од претходне владе. Слободан сам да потврдим да сам био међу оним црногорским дипломатама који су (показаће се – без успјеха) дуго указивали да се не може градити озбиљна дипломатска мрежа на на са кадровима чија се лојалност и подобност мјери искључиво, или доминантно, њиховом послушношћу. Када системски и систематски попуштате по тим питањима, онда вам се намноже они које није брига ни за политику, ни за интересе сопствене земље, већ само преже како ће се домоћи сљедећег добро плаћеног положаја. Неко ће рећи – то је болест сваке дипломатије, али је заправо важно да ли је та појава маргинална или је магистрална у једној дипломатској служби. Код нас је, нажалост, била све само не маргинална.
Ранко Кривокапић је нови министар вањских послова. Шта бисте му Ви, као искусни дипломата, препоручили? Које прве кораке да предузме?
– Сигуран сам да је министар Кривокапић одмах схватио "параметре" проблема у нашој дипломатији и у самом министарству, али и у црногорским дипломатско-конзуларним представништвима и да ће предузети исправне кораке. На то је обавезан и због тога што је немогуће наставити са постојећом праксом. Постојећа жабокречина и учмалост нигдје нас не воде.
Уз то, ова влада је пројектована да траје годину дана, што задатак опорављања и сређивања стања у дипломатској служби чини још тежим.
Јасан је спољнополитички курс Црне Горе. Уз то, традиционално смо се трудили да односи са Србијом и Русијом буду добри. Сада није тако. Што и како даље?
– Влаховић: И даље је тако! Треба, заједно, да будемо јасни и прецизни око тога. Црногорски државни, национални и сваки други интерес је усмјерен на добросусједске односе. Република Србија је наш сусјед. Уз то, Црна Гора - и "традиционално", како се то каже, и у савременом добу - поштује и цијену Руску Федерацију. Био сам, и остао, поносан, што је баш мени припала част да потоишем споразум о васпостављању дипломастких односа Црне Горе и Србије, са мојим драгим пријатељем Вуком Драшковићем, и да, заједно са тадашњим замјеником министра иностраних ђела Русије, г. Чижовом, у Котору, 2004. године, откријем спомен плочу о првом дипломатско-конзуларном представништву царске Русије при Црној Гори, које је било успостављено давне 1804. године. (Угред буди речено - неки су тада тек дизали први устанак, као што нас историја учи.) Али, ни блиски (Србија), ни далеки (Русија) пријатељи нису наши пријатељи на начин да игноришемо, ћутимо и трпимо њихове погрешне и деструктивне политике. Црногорске дипломате имају обавезу, која произилази из наше цјелокупне историје, па и из историје наше дипломатије - на које можемо бити поносни - да бране нашу земљу од хегемонистичких и великодржавних покушаја и политика, и да јасно осуде неразумне и злочиначке ратове и агресије - и на просторима бивше Југославије или -као што је то случај данас - у пријатељској сувереној Украјини, ђе траје једна историјска трагедија, узрокована агресијом Путинове Русије. Ја сам од оних који такав однос сматра правим показатељем нашег искреног пријатељства према Србији и према Русији и као залог за будућност наших односа, који морају бити на принципима пуне равноправности и међусобног поштовања и уважавања. Са Црном Гором се не може друкчије и дипломате наше земље на то никада не смију да забораве.
