Расписати конкурс на којем би се уредно доставила коначна рјешења Града, кадрог да собом апсорбује мултикултуралност на начин како је то успјело Лас Вегасу, који осим бескрајне забаве у искушавања среће нуди архитектонске атракције Париза и Венеције, али нешто и из срца америчке пустиње као што је пумпа и стриптиз-бар, музика Елвиса и живот по хотелима. Или, предцвилизацијско рјешење постапокалиптичних сценарија: град сведен на банку, апотеку и крематоријум!
У будућности, вода и ваздух, ватра и земља, биће елементи који ће се музејски излагати, за друштво тоталне екранизације образовано на Гуглу, ментално структурисано на принципу непогрешиве униформисаности, повезано са свеприсутном централом преко кôда, попут производа који се продаје јер је паметан више него је стварно потребан. Скидајући са себе мистични, изванпојавни вео, раскидајући са тим ореолом, тај предмет сам себе презентује, изван рекламе и менаџерства, заводи дискретном дефиницијом.
За разлику од Европе, у Америци је могуће живјети цијелу вјечност у једном граду, никад не осјетивши потребу за другим; све је већ ту: тржница, еротски шоп, биоскоп, на једном мјесту као дио стадиона постављеног у центру. Недјељом, отвара се објекат који у себи сабира све религије!
Око града нулте културе сплетен је вртоглави аутопут који води кроз пустињу одакле се још једино пружа поглед на небо. Управо ту се разрјешава Историја, Други па и идеја нечег метафизичког, попут Бога или слободе.
„Контрола је обезбиједила многе слободе у Америци.“ (Meеt the Fockers, 2004) Град у којем никад не пада ноћ, све је транспарентно, будући да је дипломатско и демакратично; породице шетају парковима богатим свјетлошћу, док се заљубљени гледају кружећи око фонтане која на свим језицима бесједи о љубави. Заиста, нема никакве потребе за постапокалиптичне, орбиталне евакуације према некој другој планети или подземном острву, један базар сасвим је довољан; климатизован и визуелно неокончив, друштву које долази из екрана, јесте верзија срећног сна. И рај је био прости пејзаж, иако га машта себи представља као врт од бљештећег кристала у сјенци сунцобрана, у којем животиње пландују а дјевице се сунчају на монументалној јагоди!
7th Heaven (tv series): бајка бијелих, елитних и недодирљивих предграђа, гдје је просјак непозната појава а породична, патријархална идила исказана још уређеним, смирујућим двориштима. (Широка улица међу дрворедима, школски аутобус, баште пуне цвијећа и раздраганост кућних љубимаца, дакле, без линчовске, језиве позадине.)
Град сјутрашњице није ништа друго до капиталистички отпад, дистопијска депонија, мрачни излог, спољашност која је по свему пријетећа, зона изван закона. Тако да, село и предграђа припадају верзији благостања ултрабогатих, оних који из класичних, образовних интерната ступају на главну сцену, увијек са ону страну слике одакле наступају као непорециви означитељи, господари који испуњавају сваку фантазију, од ратне до модне, измакнута моћ која конструише догађај што се одвија у измјештању.
