за крста / -ЗУЛИЋ
05/04/2021 u 13:18 h
Крсто Ј. ПејовићКрсто Ј. Пејовић
StoryEditor

Друштвена збиља

Премало jе дисциплине и оптимизма у народу. Данас се, нажалост, диже рука и од породице коjа jе одваjкада била светиња
Да ли су нам европски дани далеки? Да ли jе изнад Црне Горе небеска jека? Да ли Црна Гора плови кроз сан? Да ли се из тог њеног сна назире jава? Од страха и неизвjесности човjек не може прогунђати ни за себе. Сва ова питања и недоумице човjек не може ничим освjежити ни освиjетлити. Не, бар за неко вриjеме. Таква нам jе нарав, коjу као њена вjечита сjенка прати инат. Иначе, Црна Гора jе увиjек била простор препознатих за инаћење и инаџиjе. Знали су они да барjаче, или пак да нагласе своjу храброст кроз риjечи, тако ми овог брка, или тако ми овог перчина. Знали су завадити братство, племе, па и нахиjу. Ни седморо каменитих брда ниjесу била имуна од те и такве поjаве. Они су нерадо марили за било чиjи предлог ради договора, разговора или помирења. По староj навици, и данас се jедан дио народа инати, иако му нико ниjе дао повода за такво понашање, барем не садашња власт. Данас риjетко ко покушава исказати повод за разговор коjи би био од користи како за поjединца, тако и за друштво. Будућност друштва се не може замислити без разговора, односно договора. За Црну Гору би био спектакл да се представници у разговору схвате као партнери. Нико да искорачи из своjе бусиjе на коjе се троши стравична енергиjа. Риjетка jе поjава да ко о себи суди према своjим резултатима, обjективно и праведно. Мали броj jе оних коjи покушаваjу да измjесте себе. Лошег говора у jавности jе толико да се већина људи тога плаши више него саме смрти. Многима jе живот испуњен псовкама. Премало jе дисциплине и оптимизма у народу. Данас се, нажалост, диже рука и од породице коjа jе одваjкада била светиња. Стиче се утисак да ово вриjеме доноси све само не здрав разум. Не тако давно иза огњишта упиjала се истина, традициjа, историjа. Сазнавала правда и поимала правица. Данас се придаjе важност неважним стварима, а свуда jе хаос због короне. Никако да се схвати да свако искуство даjе лекциjе. Човjек себи понекад каже да здрав разум ниjе здрав. И поред таквог стања, неуништивост човjека тjера за чињењем, за љепотом нашег jезика, наше етике, коjа jе писана из „главе циjелог народа”. Та некадашња наша етика и дата риjеч из коjе jе извирало чоjство даjу наду да имамо своj пут, циљ... Да ли jе Црна Гора самоћа наше туге, да ли за њу постоjи смираj у статусу њене страначке подиjељености – тешко jе дати одговор. Зато и подсjећање због те располућености да jе Црна Гора вjековима била у матици Петровића, и то jе диjалектика њеног живота и степен њене неопходне идентификациjе. Све jе друго ван времена и ван елементарне логике здравог разума. Схватимо jедном коначно да jе она тамо „гдjе Бог буди сунце”. Неки желе да створе осjећаj да jе Црна Гора у иностранству. Зато се сjетимо да jе Његошу свака мисао била jасна. Знао jе ко смо и одакле смо, а његова ментална хигиjена била jе чиста. Знао jе да су мир и слобода домет сваког добромислећег човjека. Ниjе велика наука ако се упитамо: гдjе су наше вредносне ориjентациjе и зашто jе карактер и образ човjека све мања обавеза? Отуд и закључак да се грађанска обавеза не поима ни као закон. Чак се престало говорити о флексибилности и свесигурности радног мjеста. Већ дуже времена нема погодбе о послу, ни у форми свечаног обећања.

За Црну Гору би био спектакл да се представници у разговору схвате као партнери. Нико да искорачи из своjе бусиjе на коjе се троши стравична енергиjа

Хроничар овог времена тешко може наћи угледног саговорника за причу о разуђености и отуђености друштва, односно личности. Као да интелектуалних кругова и нема. Тачно jе да се поjединци покушаваjу бавити активном збиљом. Академиjа наука jе по страни. Од Универзитета се очекуjе jавна риjеч. Нико за неизвjесност не мари, иако jе либерална економиjа оставила пустош широм свиjета, па и у Црноj Гори. Вредносни системи новог поретка, коjи почиваjу на моралноj празнини, измиjенили су карактер личности, па се стиче утисак да jедан дио свиjета не интересуjе ништа осим профита. Отуда и ниjе чудо да риjетко кога погађа туђа мука. Понекад се човjек истински плаши да пожали оног према коме jе учињена неправда. Народ би казао – разочарење не престаjе, али нада остаjе. Они коjи се плаше тешко кога виде од своjе сjенке. Као да jе мржња постала савремени говор. Наша jе обавеза да истраjемо ка циљу, коjи је поштење, част, слога и љубав. Уколико се тако будемо понашали, како поjединци, тако и власт, биће више оних коjи ће другог удостоjити искреним поздравом, или према власти имати бар искрено критичан став, чиjи jе „збир” добра намjера, са жељом да се риjеч Црна Гора не може порећи. Jедино тако ћемо бити начисто у погледу свог циља. Ово казивање завршавам насловом приче књижевника Милана Стоjовића „Живот jе да се живи” (из књиге „Позлата на сивилу”), jер свакодневно „бомбардовање” политичких странака ниjе jедино мjесто у животу.
29. jul 2021 11:16