за крста / -интернет
14/04/2021 u 22:13 h
Крсто ПејовићКрсто Пејовић
StoryEditor

Резолуција о (не)раду

Чудно jе што за све ово вриjеме црногорски парламент ниjе покренуо доношење одређене резолуциjе о заштити запослених, односно о минималном броjу производних радника, jер више риjетко гдjе има фабричког димњака коjи дими
Претежан броj грађана већ три децениjе живи у увjерењу да jе рад мисаона именица. Посебно је мисаона именица последњих 15 година. Границе друштвене моћи некадашњих радника или оних што очекуjу неки посао су испод прага социjалног, људског достоjанства. Стиче се утисак да никоме не пада на памет да се таква ситуациjа промијени. Узрок оваквог стања jе приватизациjа – кћерка неолибералне економиjе, коjом су и оно мало преосталих добростоjећих фирми суспендовали. Поводом тог и таквог стања нико не предлаже усваjање било какве резолуциjе, иако се испод свода црногорског парламента дебатуjе о другим резолуциjама, за коjе вjероватно постоjи оправдани разлог. Заборавља се да jе рад живот, смисао живота. Међутим, таj живот jе прошао кроз такве промjене да jе грађанин без посла изопштен, деградиран и друштвено запостављен. Била би неправда ако се не каже да jе таквом стању велики допринос дала и дигитализациjа. Ако jе рад некада заузимао значаjан дио живота, данас нерад, тj. незапосленост заузима значаjан дио човjековог битисања. Некада jе посао имао краjњи циљ – породицу. Данас jе, нажалост, незапосленост довела и до дизања руку од породице. И они који су запослени данас риjетко кад имаjу контролу над своjим послом. Дакле, човjек се осjећа изгубљено. Многи раде мимо своје струке. Због таквог стања, знатан дио младих се сматра изгубљеним и дезориjентисаним. Многи социолози рада указуjу да jе рад самопоуздање и срећа, и та констатациjа не смиjе бити непозната политици запошљавања. Рад сваког човjека чини активним, а нерад га доводи до очаjања и безнађа. Оваj проблем не тангира само Црну Гору. То jе проблем претежно сваке иоле развиjене државе. Међутим, оно што карактерише Црну Гору jесте недостатак производног рада, и то jе трагедиjа, jер само производни рад ствара нове вриjедности, како запосленог у смислу његовог друштвеног идентитета, тако и друштвеног производа. Без обjективног капитала (радника) нема субjективног капитала (профита). Сем губитка производног рада све jе мање и пружања услуга, jер дигитализациjа коjа значи „примjену науке“ доводи до пустошења радних мjеста. Отуда се ствара закључак да рад ниjе више у основи ширег економског система. Вjероватно зато што jе дошло до jедног новог друштва „економског знања“. Мада та економиjа знања ниjе спасила нити побољшала позициjу производног радника уколико се не ради о неком невидљивом производном раду.
Данашњи радник, односно незапослени jе отуђен и поред свих личних вjештина, преквалификациjа и доквалификациjа. Све jе више ситуациjа коjе раднике доводе у позицију „унаjми и отпусти“. Дакле, запослени, односно незапослени, па и њихове породице налазе се на маргинама рада и живота. Стиче се утисак да jе радник роба са што краћим роком употребе. Отуда не чуди што jе све већи броj сиромашних, па чак и оних коjи раде, и то не релативно сиромашних већ и апсолутно сиромашних.
”Некада jе посао имао краjњи циљ – породицу. Данас jе, нажалост, незапосленост довела и до дизања руку од породице

Броj сиромашних jе све већи, а аналогно томе репродукциjа друштва jе све мања. То сиромаштво jе довело до друштвене покретљивости иза коjе остаjе празан простор. Овако стање тражи барем доношење одређених резолуциjа, макар из пиjетета према некадашњим нашим трудбеницима, као и због тога што jе рад постао мисаона именица. Чудно jе што за све ово вриjеме црногорски парламент ниjе покренуо доношење одређене резолуциjе о заштити запослених, односно о минималном броjу производних радника, jер више риjетко гдjе има фабричког димњака коjи дими. Ако држава не може бити без грађана, не може ни привредно друштво бити без радника. Таквом резолуциjом би се барем увођењем поjма радника оваj свиjет ослободио пежоративног придjева „запослени“, без обзира на то што jе, нажалост, „слобода и право на сиромаштво“ продукт њеног величанства либералне економиjе. Кад је ријеч о потреби усваjања резолуциjе о заштити од сиромаштва и поjма производног радника, ваља навести да jе радничко право, како то наводи Ламбер, наjзначаjниjе право правичности. Разум налаже да би разолциjа о (не)раду барем потврдила да су се не само угасила радна мjеста већ и многе привредне дjелатности, те да jе приватизациjа извршена на неправедан начин. Аутор овог текста jе своjевремено предлагао да Савjет за приватизациjу сачува бар jедну производну фабрику, коjа би била музеj, како би наше потомство знало да се некад радило и производило. Иначе, социолози и психолози кажу да послиjе страха од смрти на друго мjесто долази страх од губитка посла.
30. jul 2021 04:31