Аутор: Един Крехић / -интернет
23/03/2021 u 22:22 h
Ljiljana RadenovićLjiljana Radenović
StoryEditor

Фејсбукова задња страна новина

Углавном, на оно мало папира што jе улазило у град, тек на осам страна малог формата штампане су виjести, репортаже, приче, свjедочанства…и наjвише смртовнице. Никада их нисам читао. Из чистог страха
Фeјсбук ми се претворио у задње стране новина: Смртовнице… лица познатих… изрази саучешћа…
Дође тако бљесак из прошлости…
* * *
„Ослобођење” jе у рату било наш тадашњи, Гутенбергов Фејсбук, гдjе сте, правим писмом, не имејлом, могли дониjети или послати своjу реакциjу на Трибину читалаца. Боже драги, као да jе било приjе нове ере. Углавном, на оно мало папира што jе улазило у град, тек на осам страна малог формата штампане су виjести, репортаже, приче, свjедочанства… и наjвише смртовнице. Никада их нисам читао. Из чистог страха.
Зауставио бих се на ону jедну страницу приjе и одлагао новине у страну, да их неко други чита, па трећи и да би напослетку послужиле за потпалу ако имате дрва да се зими угриjете или љети направите ручак, ако сте имали од чега. Тада ниjе било струjе, али су људи били збиjени jедни уз друге око импровизованих пећи. Данас има струjе, али људи не прилазе jедни другима.
Да… Боjао сам се да ћу угледати знана лица. Виjести о смрти су свакако долазиле, дан приjе или касниjе.
Не знам да ли звучи претенциозно, али нисам се боjао ничега друго; ни гранате, ни снаjпера, ни акциjе, ни рова, ни раскрснице, ни шетње или баскета иако знаш да ће граната пасти, ни вишесатног пjешачења до редакциjе и из ње, ни чекања да канистере напуним водом, ни полициjског сата, ни ревносне полициjе…
Дође тако бљесак из прошлости, попут свиjетлеће ракете:
* * *
Мjесто радње: Кварт у Храсном.
Вриjеме радње: 22:01х марта 1993. године.
Стоjимо пред улазом нас 5–6 млађариjе, студенти, воjници, генерациjа на коjоj се врши посљедња велика рациjа.
И причамо… нимало о рату… и смиjемо се… потпуно свjесни да нико не гарантуjе да ћемо дочекати јсутра, слично наслову романа Сиднија Шелдона, посебно популарном у то доба. Брзо се читало, као што се и умирало.
Jаран Дамир, тада студент фармациjе, лежерно jе био наслоњен на гелендер пред улазом, иза видим полицаjца Тоту како, као у филму, гаси ручну лампу и шуња се према нама. Дигресиjа: циjели рат хватао раjу пред улазима а наступи полициjски сат и водио да преноће у станици. Каже му jедном тако Марина, тада студентица медицине, док jе води у станицу:
– Имам предавање уjутро.
– Пустићу те jа у пет, стићи ћеш!
Изговорио сам гласно да се чуjе:
– Раjа, хаjмо унутра, ево десет прошло.
– Хо’ш то факат унутра?
Тотина глава се само указала испред, да му ваљда боље поjасни:
– А, ти то нећеш!?
Да сте само видjели Дамирову фацу.
– Хоћу, хоћу…
Тада jе и хумор функционисао, да црњи не може бити, да бољи не може бити. И никога нисмо штедjели, себе наjмање.
* * *
Не знам jесу ли данас полицаjци тако ревносни у полициjском сату, попут Тоте. Надам се да нису, али недавно, док сам jош био у изолациjи и након што сам се уредно приjавио, полициjа ми jе долазила на адресу сваки дан, а jедном уjутро и навече, па би човjек рекао да овдjе држава перфектно функционише.
* * *
Дође таj бљесак из прошлости…
У заглављу натпис: Новина године у свиjету 1992.
Прва страна: Редовно и неизоставно статистика убиjених цивила. Наслови и фотографиjе мртвих. Онда извjештаjи с ратишта: Масакр, офанзива, одбиjени напади, изjаве политичара и команданата из удобних штабова на чиjим столовима нема ни трунке прашине, гдjе анализе говоре како ће све бити у реду.
На првоj линиjи, и испред ње, ништа не изгледа у реду и све се чини да иде наопако: крв, плућа пуна барутских испарења, уши пуне тутња након експлозиjа…
Друга и трећа страна: Уjедињени народи, Вашингтон Д.Ц., Москва, Брисел, Лондон, Париз… резолуциjе, осуде насиља свих страна у сукобу, позиви на разум и мир, изрази забринутости…
И наше слиjепе очи и наивни погледи.
Да… и хуманитарна помоћ коjа нам jе пунила стомаке храном сумњивог квалитета и рока употребе. И заjедно са свим послиjератним донациjама погубно разорила менталитет, бацаjући нас на кољена да понизно примимо садаку гдjе не морамо.
– Горња рука jе боља од доње руке. (Мухамед а.с.)
Она рука коjа ради, доприноси и даjе другима jе боља од оне руке коjа не ради и коjа чека да jоj се нешто удиjели.
Jесмо ли то заборавили?
Или знамо, али смо у раљама лицемjера.
Jе ли свиjет солидарниjи?
Или jош себичниjи, гранатиран вирусом на свом тлу.
Сада jе истински забринут. За властиту гу…
Четврта и пета страна: Репортаже с прве линиjе; с ратницима, хуманитарцима, цивилима што живе тик уз ровове… И њихова прича како преживљаваjу, њихови рецепти за опстанак… Прве приче о ратним профитерима.
Краj.
Следећа страна су биле смртовнице.
* * *
Данас…
Прва страна Фејсбука, извjештаjи о мртвима, пуним болницама, мањку љекара, сестара… недостатку материjала…
Друга страна: изjаве политичара и чланова кризних штабова из канцелариjа, далеко од прве линиjе… далеко од редова у коjима се сатима чека на љекара…далеко од ковид амбуланти гдjе медицинари буквално трче и реанимираjу пациjенте, другима пружаjу кисеоник, треће умируjу риjечима да jе све ок, четврте износе на путу ка мртвачници…
Имаjу ли времена уопште мислити на властиту дjецу кући: jесу ли здрави, имаjу ли шта jести, хоће ли их заразити, jесу ли урадили задаћу…
Човjече!
Онда идеш даље екраном, као што си некада листао странице новина, и читаш наслове:
– Државе ЕУ љуте због неjеднаке расподjеле вакцина.
– Нема довољно вакцина.
– Затварање граница.
– Уjедињене нациjе забринуте за сиромашне земље.
– Сиромашне земље без вакцина.
– Рекордан броj умрлих: БиХ као Бергамо.
– Респиратори: Постоjе људи гори од ратних профитера.
– Власт и опозициjа оптужуjу jедни друге за катастрофу.
– Смртовнице, смртовнице, смртовнице…
* * *
Дође таj бљесак прошлости… Сjетиш се поноса, способних, паметних, храбрих…
* * *
Девет jе увече… Полициjски сат…
Нећу напоље, нисам више млад да се криjем по парковима када полициjски сат покриjе олимпиjски град.
– Останите кући!
Опрости им, то jе све што умиjу.
Нећу ни на Фејсбук. У ствари, само да поставим jош оваj текст.
Смртовница…
(Ал Џазира)
30. jul 2021 04:32