Владимир Глигоров / -интернет
23/03/2021 u 12:19 h
Ljiljana RadenovićLjiljana Radenović
StoryEditor

Претпоставка кривице

Уколико се власти придржаваjу права, уколико jе ријеч о владавини права, невини људи могу, а и дужни су да сарађуjу на различите начине у отклањању сумње или у усмјеравању сумњи истражних власти, али се тиме не одричу своjих права и поготово не права других
Узмимо да сте невини, зашто бисте доказивали да сте невини ако неко у то сумња? На ономе ко сумња jе терет доказа. То би требало да jе очигледно.
Нека jе власт код онога ко сумња, сви на коjе посумња би морали да доказуjу да су невини. Ако би сумња расла и ширила се, све би већи броj људи морао да доказуjе да jе невин. Ако би неко измислио машину коjа провјерава сумње, назовимо jе полиграф, и ако би било потребно вријеме да машина провјери сваку поjединачну сумњу, и ако би сумњичави владар имао повјерење само у ону машину коjу управо он надгледа, поданици би стаjали у реду да докажу да су невини. Тема владареве сумње у наjближе и народ стара jе колико Ксенофонтова „Тираниjа”.
Колико год да ово звучи литерарно, то jе у основи оправдање за претпоставку невиности. По коjоj терет доказа пада на онога ко сумња. А како се са невинима не може поступати као да су криви или тек сумњиви, према свакоме чиjа се евентуална кривица истражуjе мора се у току те истраге поступати као са невином особом. Па се, између осталог, не може захтијевати да доказуjе своjу невиност.
Узмимо да jе полиграф, да jе машина за утврђивање истине или бар за откривање лажи непогрешива, да ли jе њен налаз доказ? Ниjе. Jер ниjе проблем непогрешивост машине, већ шта се сматра или може да се сматра доказом. Зашто налаз полиграфа ниjе доказ? Не зато што машина ниjе непогрешива. Мада ризик грешке ниjе безначаjан, чак и ако jе мали.
Узмимо да сте невини, зашто бисте ризиковали да вас машина ухвати у лажи када не лажете? Нека jе таj ризик мали, он jе свеjедно већи него ризик да ће се наћи непостоjећи докази кривице некога ко jе невин. Наравно, у тираниjи би можда ризик могао бити мањи, ако постоjи jош већи ризик да ће вам владар подметнути доказе, jер ће му се сумња у нечиjу кривицу повећати управо зато што се одбиjа провјера на полиграфу.
Тако да невини људи у земљама са личном влашћу преузимаjу не мали броj ризика непотребно. Невини људи доказуjу своjу невиност на различите начине. Одушевљењем владаром и његовим успјесима, рецимо. Са не малом вјероватноћом да ће сви ти изливи привржености само повећати владареву сумњу да заиста има нешто што jе сумњиво. Тако да су све провјере, на полиграфу или у jавним изjавама оданости, несавршени начини да се докаже сопствена невиност.
Али то што полиграф ниjе савршен ниjе разлог што се његови налази не могу узимати као докази. Налаз полиграфа ниjе доказ зато што ништа не доказуjе, а ниjе ни признање, а не зато што jе можда погрешан. Човјек каже jедно, полиграф цијени да лаже, па су потребни докази.
Узмимо да владар каже да jе „спреман да иде на полиграф“. Шта евентуални налаз доказуjе? Наjприје увијек постоjи низ питања коjима ће се било ко утјерати у лаж, колико год да jе невин у ствари коjа jе предмет истраге. Видјети „Помрачење у подне” Артура Кестлера. Као што, такође, постоjи низ питања на коjа ће свако дати истините одговоре. Али ни то ниjе разлог зашто налаз полиграфа ниjе доказ.
Неко ко jе осумњичен има право да не учествуjе у доказивању сопствене кривице. Штавише, може и да се брани, ако до тога дође, лажима. Да би се ово последње видјело, узмимо одговор на питање суда да ли се брани као неко ко jе крив или невин? Оптужени jе слободан да изабере како ће се бранити, дакле може да се брани као невина особа, без обзира на то што jе крив. Може, другим ријечима, да лаже и да за то не сноси последице. Бар не због тога што лаже, иако суд не мора да буде сретан што му осуђени отежава посао и то може да се одрази на казну. Али ако осумњичени призна кривицу, то ниjе доказ, мада до признања може да дође под теретом доказа.
То не важи за некога ко даjе изjаву, jер би лаж могла да буде кривично дјело. Али не ако вас истражитељи утјеруjу у лаж. Код истраживања полиграфом ни jедно нити друго не важи. Лаж по оцјени полиграфа ниjе кривично дјело, jер недостаjу докази. Штавише, сама употреба полиграфа се може видјети као поступак утјеривања у лаж особе чиjи се одговори цијене као истинити или лажни.
Тако да jе коришћење полиграфа у истрагама са добром намјером, дакле у истрагама коjе су у jавном интересу, заправо некорисно, и вјероватно штетно. Рецимо да се сумња да jе неко планирао атентат на владара и да полиграф ухвати осумњиченог у лажи, свеjедно остаjе да се докаже постоjање мотива, да се утврди намјера, да се нађу докази о посједовању средстава и да се утврди да jе намјеравани атентат био изводив. Могуће jе да полиграф утврди да не мали броj сумњивих лажу када кажу да не би учествовали у атентату на владара, а да сви нису ни планирали нити би могли да атентат изврше. Па би ослањање на полиграф помогло евентуалном атентатору, jер би истрага у наjмању руку губила вријеме на невине људе.
То све произлази из претпоставке невиности, коjа jе, опет, заштита од самовоље. Невиност самовољног владара и било кога другог се не може доказати на полиграфу, као што не може ни кривица. Уколико се власти придржаваjу права, уколико jе ријеч о владавини права, невини људи могу, а и дужни су да сарађуjу на различите начине у отклањању сумње или у усмјеравању сумњи истражних власти, али се тиме не одричу своjих права и поготово не права других. Нити тиме коришћење права може да буде сумњиво, нити оно што ниjе доказ може да се узме као доказ.
Мада би се позивањем на претпоставку невиности само потврдила сумња самовољног владара да му сви раде о глави. А у земљи са самовољном влашћу би могла да ухвати коријен и jавна сумња да нема невиних, па да превлада претпоставка кривице. Што jе чини се правац у коме се корак по корак крећу српске власти и jавност.
То jе све jасно свакоме ко разумије претпоставку невиности. То не захтијева правну диплому. А као што видимо, све сами правници траже да људи доказуjу невиност. У складу са претпоставком о кривици.
Пешчаник.нет
29. jul 2021 06:03