Марко Прелевић / - PHOTOGRAPHER: BRANKO STARCEVIC
02/11/2021 u 14:08 h
Marko PrelevićMarko Prelević
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Havana Affair

Већина масовних психогених и социогених обољења почиње у стресном окружењу, а шири се када једна особа повјерује да је нека мистериозна болест изазвала симптоме, те потом рашири ту идеју по свом окружењу

У неко друго вријеме, била би то прича која би данима пунила новинске ступце и кафанске столове: усред Београда, агент Централне обавештајне агенције (ЦИА) претрпио је тешка неуролошка оштећења због чега је хитно морао да буде евакуисан – имао је симптоме попут мучнине, вртоглавице, главобоље – а напад се, по извјештајима америчких медија, највјероватније догодио снопом усмјерене енергије, можда радио-фреквенције, можда нечим соничним, мада доказа нема. Исте муке прије скоро пола деценије имали су запослени у амбасади Сједињених Држава у Хавани, по чему је обољење добило и име, а потом се спорадично дешавало другим дипломатским посленицима САД диљем свијета.

Тако је, ето, „Хавана синдром“ стигао и у Србију.

Све је ту, као у добром шпијунском трилеру са добром дозом натприродног: необјашњива, мистериозна болест која напада само дипломате, без обзира на то у ком кутку свијета се налазе, оптужбе званичника да су криви Кубанци или Руси, истражитељи који тумарају у мраку и научници који врте главом и тврде да, премда погођене особе стварно имају физичке проблеме, не постоји начин да се звуком или енергијом, можда неким непознатим оружјем зачетим у совјетским лабораторијама, циљано нападне особље амбасаде махом сакривено иза дебелих зидова и високих ограда.

Ех, али свијет је толико подилканио, а Србија не заостаје, да је овај савршени предложак – саундтрек за шпицу је већ ту: „Havana Affeir“ са првог албума Рамонеса, високо на другом мjесту најбољих пjесама тог бенда, после „Bonzo Goes to Bitburg“ – тек дан-два био на понекој насловној страни, а онда скоро да више нико није причао о томе, прекрило га је нешто ново, много луђе.

Све је, елем, почело у Хавани у љето 2017, када је објављено да је велики број запослених у америчкој амбасади на Куби евакуисан након напада у њиховим домовима и у хотелским собама. Непосредно прије првих симптома, чули су неки чудан звук. Било је то доба Доналда Трампа, а Доналд Трамп није био човјек који је много марио за чињенице и истину, важно му је било да се одмах каже шта је посриједи, и да се каже гласно. У наредних пола године, различити истраживачки тимови говорили су о некаквом оружју, мада би експерти временом успјели да побију сваку теорију и да врате ствари на почетак. Укупно је више од двије стотине званичника и њихових чланова породице обољело од „Хавана синдрома“, о чему је недавно причао и директор ЦИА Вилијам Бернс. Једна од последњих, једнако (не)плаузибилних хипотеза, за оно што се десило у Хавани окривила је инсекте, једну врсту цврчака, мада то не би могло да објасни случај из Београда четири године касније.

Али нешто друго можда би, нешто што чини цијелу ствар још луђом и још кафанскијом.

Вратимо се, на тренутак, у далеку прошлост. Негдје у петнаестом столећу, група католичких часних сестара почела је, из чиста мира, да мјауче у једном манастиру. Ускоро се епидемија проширила, па је, причало се, неко вријеме цијелом Европом одјекивао мјаук. Готово у исто вријеме, у једном другом самостану у Њемачкој, једна милосрдница је ујела другу, а ова друга трећу, и тако је почело краткотрајно лудило уједања. Има неких једнако отквачених примера и рецентније: године 1983. скоро хиљаду младих Арапа на Западној обали пријавило је да имају главобољу, да им се мути у глави, да се онесвјешћују. Седамдесет одсто чиниле су дјевојчице од 12 до 17 година, а све су рекле да су непосредно прије него што су се разбољеле осјетиле снажан смрад покварених јаја. Све је замало отишло дођавола, пошто су Арапи и Израелци једни друге почели да оптужују за тровање и употребу хемијског оружја…

… само да би се испоставило да је посриједи класичан примјер масовне хистерије, односно психичке епидемије.

То је, према Роберту Балоху, професору неурологије са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу (УЦЛА), највјероватнији узрок и наводних напада на америчке дипломате. Суштина код масовних хистерија јесте, објашњава он, да узрок може да буде ирационалан и умишљен, али да су симптоми стварни, што ће рећи да већина особа заиста осјећа оно што је пријавила. Петнаест од 21 пацијента из Хаване уистину су имали поремећаје сна, главобоље, али и когнитивне, слушне, визуелне дисфункције и проблеме са равнотежом. Многи их имају и даље.

Људски мозак је чудо, па може себе да разболи, наводи доктор. Балох ће рећи и да већина масовних психогених и социогених обољења почиње у стресном окружењу (оне часне сестре су често биле на силу одвођене у самостане и тамо држане против своје воље; дјеца са Западне обале, али и она из другог случаја, из Португалије прије десетак година, разбољела су се непосредно прије матурских испита), а шири се када једна особа повјерује да је нека мистериозна болест изазвала симптоме, те потом рашири ту идеју по свом окружењу. На све се, у модерном времену, придодају медији који раструбе и појачају причу. Од нечега безазленог, као што је осјећај да вас сврби коса када неко изговори ријеч вашка, направи се нешто што пореске обвезнике кошта милионе долара, а политичаре и обичне људе тјера да се свађају са науком и разумом.

Или, што би рекли добри стари Рамонси: baby, baby, make me loco.

(Аутор је одговорни уредник у београдском Недељнику)

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community

Izdvojeno

08. decembar 2021 08:24