Piše: Mijat Lakićević
Bilo je to aprila 2021, za "Novi magazin" br. 519, u vrijeme korone, pa je tekst nosio naslov (koji ovdje neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) "Antivakcinaši & antiprofitaši". Prije mjesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum, nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.
Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više preko nišana, uz malo tolerancije i mnogo uvreda suprotne strane, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji riječ) da i ne govorimo.
Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svjedoci, pravi dijalog onemogućavala. Mora se, međutim, primijetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem riječ, nije bila sasvim nevina, jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.
Sudbina projekta jadarit ne treba i ne može da se rješava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila poslije pobjede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji, niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobjedu trebalo proliti i znoj i suze i krv.
To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.
Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu "poljoprivredni raj"? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.
Pogotovo se ideja da će protesti natjerati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtjev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.
Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtjev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtjevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podijeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih "opšte prakse") koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, tête-à-tête. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumijeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.
Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta poslije dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji, stvar je takođe za diskusiju.
Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahtijeva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mjestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa onda da rješavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.
Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namijenila ulogu "rudarske kolonije" i "evropske deponije", kao što se i slijeva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbijedi i privredni razvoj i ekološku održivost i socijalnu pravdu i pravnu državu.
Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego "ulične borbe".
Možda nekome ova priča djeluje naivno, da ne upotrijebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisjetimo onoga što je bilo prije četvrt vijeka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.
(Tekst je objavljen na portalu pescanik.net)
Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”