Рјешавање најтежег задатка који је човјечанство икада поставило пред себе одгонетнуто је 12. априла 1961. године. Древни сан винути се до звијезда остварио је Икар из Смоленска, Јуриј Гагарин. У казахстанским беспућима на космодрому Бајконур обучен у јарконаранџасти заштитни скафандер с херметичком кацигом украшеном великим словима „СССР” укрцао се у летјелицу „Восток“ и изговорио судбоносно – „Поехали”! (рус. „идемо”). Услиједио је орбитални лет на висини од 300 км када је за сат и 48 минута опкружио Земљу и тако ушао у историју као први човјек који је летио у свемир!
„Небо! Совјетски човјек те је освојио!“ проламало се тада из милиона грла широм држава Источног блока. Била је то круна велике совјетске доминације након Спутњика и Лајке, на почетку свемирске трке која се одвијала током Хладног рата. Овај грандиозни подвиг, нешто што до тада нико није успио да уради пошло је за руком 27-годишњем пилоту и космонауту рођеном у Гжату, данашњем Гагарину у Смоленској области. Син радника колхоза од малих ногу је маштао о свемиру и планетама, али га је задесило тешко дјетињство обиљежено њемачком окупацијом током Другог свјетског рата. Кад су ратне страхоте минуле, школовање је наставио у Љуберци покрај Москве гдје је изучио занат за ливца (1951) а потом је уписао техничку школу у Саратову. Ту, поред Волге, упознао се са дјелима о ракетним моторима и међупланетарним путовањима која је потписивао Константин Едуардович Циолковски (1857–1935), физичар и пионир науке о истраживању свемира. Овај визионар лета у космос окренуо је Гагаринов свијет наглавачке. Убрзо ће се учланити у локални аеро-клуб и научити да лети у авиону „Јак-18”. Поштовалац славних војних пилота из Великог отаџбинског рата као што су били Покришкин, Кожедуб и Маресјев, и сам Гагарин је желио да постане пилот ловачких авиона. Због тога је уписао Војну ваздухопловну школу у Оренбургу (1955) гдје је положио војну заклетву на вјерност народу, Комунистичкој партији и домовини, а све је са портрета шкиљавим очима посматрао велики Лењин. На капији Европе и Азије, изнад токова Урала постаће пилот авиона „МиГ-15” (1957). Као члан Комсомола ишао је тамо гдје је најтеже па је служио двије године у борбеном ваздухопловном пуку Сјеверне флоте на предстражи сјеверних граница.
Након ригорозних медицинских и психолошких прегледа, када је утврђено да за њега стратосфера није баријера, Гагарин је коначно, те 1960. године, постао космонаут! Прошао је изузетно захтјевну обуку која је укључивала теоријско знање (проучавање ракетне и свемирске технике, конструкцију летјелице, астрономију, геофизику...) и физичку спрему (летови у условима нулте гравитације, тренинзи у макети кабине свемирске летјелице, у звучно изолованим и топлотним коморама, на центрифуги и вибрирајућем постољу, специјални часови фискултуре, пливање и роњење, скокови с падобраном...).
Под руководством главног конструктора свемирске летјелице и оца лета у космос, чудесног генија званог Сергеј Павлович Корољов (1907–1966) све је било спремно за сриједу, 12. април 1961, митски дан када је човјечанство први пут изашло из своје колијевке! Казаљке на сату су показивале 9 сати и 7 минута по московском времену. Чуо се најприје звиждук, а потом све већа бука када се труп џиновске летјелице затресао и одвојио од уређаја за лансирање. Почела је борба ракете са силом гравитације. Но, 20 милиона коњских снага којима је располагало шест мотора ракете-носача убрзо је „Восток” одвело у орбиту – широку свемирску магистралу. А одозго Гагарин је видио све. Док се у кабини чула пјесма – „Таласи Амура”, „Восток” је јурио преко домовине, донедавно осиромашене и заостале а сада моћне индустријске и колективне силе. Далека и драга планета Земља била је окружена ореолом њежноплаве боје, а на прозорима летјелице рефлектовао се дијамантски сјај блиставих, хладних звијезда. Прелазак западне хемисфере био је прекривен сјенком и мраком да би непосредно изнад Рта Хорн синуло јарко Сунце. При брзини од 28.000 километара на сат приближио се афричком континенту када се након велике неизвјесности укључио кочиони мотор. У завршној, најтежој фази лета, кроз улазак у густе слојеве атмосфере појавио се застрашујући гримизни сјај ватре која је пламсала око капсуле која се тумбала и превртала али се, на сву срећу, ситуација стабилизовала. Гагарин је искочио падобраном на висини од 7 километара и у 10.55 сати, након што је облетио око Земље, безбједно се приземљио недалеко од Енгељса, града у Саратовској области. Муњевитом брзином путем радио-пријемника одјекнуло је – „Говорит Москва”! а онда је спикер саопштио радосну вијест. Неописиво славље у „најљепшој социјалистичкој домовини“ могло је да почне.„Пут до звијезда! Имао сам велику срећу да будем први човјек у широком пространству свемира, да обавим лет о коме су људи још одавно маштали“, скромно је записао на крају своје аутобиографије Јуриј Алексејевич Гагарин (1934–1969), херој Совјетског Савеза и носилац Ордена Лењина, али прије свега херој космоса. И данас када је од тог подухвата минуло 60 година, Гагаринов лет остаје нешто несвакидашње, пред којим све постигнуто блиједи. „Ваш подвиг ће вјечно живјети“, рећи ће му у директном телефонском разговору први секретар КПСС Никита Сергејевич Хрушчов непосредно након слијетања.
