У вишевјековној постојаности Исламске заједнице у Црној Гори, њеном статусу у различитим временским околностима, политичким превирањима, промјенама власти и режима, губљењем територијалног простора с једне, или прихватањем нових околности свога дјеловања, с друге стране, Исламска заједница и њени припадници били су изложени тешким потресима, траумама, неизвјесности опстанка и дјеловања. Одређени режими су се на осоран и груб начин односили и према Заједници и њеним припадницима. Нијесу били поштеђени животи муслимана, њихов опстанак, иметак. Нестао је знатан дио културне баштине, вјековима стицане: џамије, месџиди, медресе, руждије, турбета, вакуфи. И период социјалистићке државне заједнице (комунистички период) односио се некоректно у ограничавању слобода вјере, вршећи национализацију и експропирацију многих џамија, вакуфских добара и сл. да би се ослабила материјална подлога ових институција и оне свеле на просјачки штап.
У новије вријеме, деведесетих година, у доба ”анти бирократске револуције”, и касније, у времену ратних догађања у нашем окружењу, насртало се на муслиманско духовно биће, вршила се хапшења, застрашивања, затварања, погубљења. Нијесу поштеђене ни неке џамије. Нападима из ватреног оружја или подметањем експлозивних направа оштећено је неколико ових објеката.
Стабилизацијом политичких прилика у окружењу, све већим присуством међународне заједнице и видљивијим процесима демократизације друштва, Исламска заједница и муслимани на простору Црне Горе, налазе своје мјесто и вјерују у будућност.
Појава ислама
Несумњиво је да се први контакти са исламом на овим просторима сусријећу прије доласка Османлија.То је период када су на Јадранским обалама стизали гусари са подручја Средоземне Африке- Сицилијански Арапи. Они су се одликовали великим вјештинама у броби са морем и вјетровима и изузетном храброшћу. И данас има породица на подручју Улциња и Бара, на јадранској обали, чије поријекло води из тог периода.
Прихватање ислама почиње првих година XВИ и траје до почетка XX вијека. Тај период представља вријеме Османлијске управе, апсолутне или ограничене.11
Процес прихватања ислама у Црној Гори
Овај се процес не може издвојити од муслимана осталих Ребублика бивше Југославије. Поуздано се може рећи, да су југословенски муслимани потомци становништва који су Османлије затекли на освојеним територијама. У предисламском периоду становништво данашње Црне Горе било је хришћанско, највише католичко. Почетак прихватања ислама налазимо још у XВ вијеку, али је оно дошло до пуног изражаја у XВИИ, XВИИИ и XИX вијеку. Међу првима који су примили ислам били су млади људи – племићи из владарске куће Црнојевића, ( најмлађи син Ивана Црнојевића, Станиша, касније Скендер-бег Црнојевић ( Иванбеговић).12
Један од најистакнутијих државника Турске био је Ахмед-паша Херцеговић, трећи сина Стјепана Вукчића Косаче. ( И прије 1882. године је учествовао у ратовима за Херцеговину.13) Историјски је утврђено да су и у Босни и Херцеговини ислам прихватали чланови најистакнутијих кућа, почев од владарске. Сигизмунд Котроманић, син босанског краља Томаша и Катарине , кћери Херцега Стјепана Косаче, примио је ислам и познат је као Иса-бег Краљевић ( Крологу .14 )
Иса-бег Исаковић последњи скопски крајишник, један од првих санџак-бегова Босне, оснивач Сарајева, Скопља, Шапца и Новог Пазара потиче из владарске босанске куће Хранушића.
Турски пописи из 1441. – 1485. године потврђују да је овај процес био сличан и у Албанији.15
Даља слична и врло бројна набрајања одвела би нас далеко. Све знамените личности оних који су прихватили ислам, као и њихови потомци са простора земаља бивше Југославије, у суштини су држали државне нити Османског царства у вријеме његовог процвата: Скендер бег Михаиловић ” Војвода Врх Босни ”, Синан паша Боровинић, Санџак-бег Врх босански, Ахмед бег Вранешевић, из Вранеша, данас Томашево, Санџак бег Херцеговачки , Мехмед-бег Обреновић, Хасан-ег Михаилбеговић, Али-бег Павловић” земљи господар” Ахмед-паша Херцеговић, из Херцег Новог и многи други.16
Расељавање муслимана и уништавање културне баштине
У различитим временским периодима, проширењем граница Црне Горе и губљењем територија које је османска власт држала, успостављањем нових власти, однос према муслиманима био је веома груб и суров. Нестао је велики број материјално-културне баштине муслимана: џамија, месџида, медреса, мусафирхана, хамама, и слично. Над муслиманима се врши геноцид и урбицид и они под пријетњом и притиском, борећи се за голи опстанак, напуштају дједовска огњишта и домове, остављајући их у рушевинама и пепелу и све оно што је деценијама и вјековима стицано, да би се настанили у неким сигурнијим подручјима Босне, Санџака, Албаније. Из Новог / Херцег Новог / муслимани су протјерани 1687. а сљедеће 1688. године са подручја Куча, 1771. са подручја Цетиња. Године 1878. када међународна заједница одлукама Берлинског конгреса проширује границе Црне Горе, и добија градове: Жабљак, Спуж, Подгорицу, Колашин, Никшић, Бар, Плав и Гусиње, муслимани се суочавају са истим проблемима. Након територијалних проширења у периоду од 1878. до 1910. из новоприпојених крајева Црне Горе иселило се преко 25.000. хиљада или око 80 процената њиховог тадашњег укупног броја у Црној Гори. На овим новоприпојеним крајевима од укупног броја становништва муслимани су чинили од 56 до 90 одсто. 25
Балканским ратом, 1912/13. године, када Црна Гора проширује своје границе на сјеверу и заузима Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Рожаје, Плав и Гусиње, муслимане чека иста, а понегдје, гора судбина: егзодус, прогон,убијање, уништавање материјалне културе.
Током наредне 3-4 године услиједило је ново масовно исељавање а потом масовно страдање у Првом свјетском рату, 1914.затим 1918. године, када се формира Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у којој се само наставља погром, покољ, тјерање са вјечитих огњишта. Статистички подаци говоре да је први попис становништва у новој конституисаној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца показао да је 1921. у односу на 1912. годину, број муслиманског становништва, за преко 80 одсто мањи , те да је у међувремену одселило, углавном у Турску, преко 88.000. становника. 26
Са читавог једног подручја ( у Ковренској долини Шаховића,) услиједио је 1924. године незапамћени крвави обрачун са мирним муслиманским живљем, сличан оном који су у бјелопољско-бихорском и пљеваљском крају починили четници 1943. године. Запаљене су и све џамије.27
И у природним несрећама уништавани су вјерски објекти. Тако је у земљотресу 1979. године који је задесио Црну Гору, страдало или оштећено око 80 % ових објеката, углавном на подручју Бара, Крајине, Улциња и Владимира. Ангажовањем и несебичним залагањем руководства Исламске заједнице Црне Горе, сви су они обновљени, штавише у том периоду изграђено је тридесетак нових џамија, на темељима постојећих.Овој помоћи партиципирало је и Врховно Исламско Старјешинство у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у Сарајеву. 28
Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1991/92. године, ратна догађања у окружењу, посебно у Босни и Херцеговини и те како се рефлектују на муслимане у Црној Гори и на њихову сигурност. Поучени неприликама из прошлости, а из бојазности да им се не догоди иста или слична судбина, хиљадама је емигрирало, овом приликом на Западу. И овај период за муслимане у Црној Гори је пун траума и искушења, тортура, хапшења, убијања и напада на вјерске објекте, скрнављења… На просторима Буковице код Пљеваља, џамија у селу Плањско је 19.04. 1993. године запаљена. У селу Рашчићи је 20. маја исте године експлозивом уништена мунара на џамији, а у селу Росуље је извршен напад на џамију којом приликом су поломљена стакла на прозорима.На мунари Хусеин-пашине џамију је 7. јануара 1993. године пуцано из ватреног оружја. У Подгорици је 30.ИX.1991. године подметнута експлозивна направа поред џамије којом приликом су поломљена сва прозорска стакла џамије, канцеларије Мешихата и Одбора као и оближњих објеката, попуцала фасада а 1993. оштећена је фасада мунаре од испаљених метака из ватреног оружја.Уз џамију у Туђемилу код Бара је 27.ИX.1993. године подметнута експлозивна направа којом приликом су оштећена стакла на прозорима. У Никшићу је 15. маја 1993. године од експлозивне направе оштећена џамија у Грудској махали која уједно представља културно-историјски споменик. На њој су попуцала стакла на прозорима, оштећена фасада, поломљен цријеп… 29
У посљедњих неколико година стабилизације политичких тензија и прилика, све већој демократизацији укупних друштвених кретања, хармонизацији друштва и присуство међународних заједница и организација, улива наду за бољу и слободнију будућност, опуштеност и међусобни суживот народа и народности који живе на овим просторима.
Берлински конгрес и Исламска заједница
У османлијском периоду управљање над вјерским објектима и имовином, као и са вјерским службама у џамијама и медресама, вршила је управна власт под вођством Султана. Он је био врховни царски и вјерски суверен.
Престанком његове власти 1878. године ( Берлински конгрес), односно 1912/13. (Балкански рат) успоставља се власт која није исламска.30
Одлукама Берлинског конгреса, као и Уговором између Црне Горе и Турске, муслиманима се признаје право на формирање своје вјерске заједнице, да самостално управљају вјерским пословима и имовином у складу са прописима вјеро-закона шеријата, ” као у турски вакат”. Наиме, питање правног статуса муслимана у најмањој балканској држави темељило се на члану 30. Берлинског уговора из 1878. којим је поред осталог, гарантовано право власништва над цјелокупном непокретном имовином и наглашено да ће питање вакуфа уредити посебна мјешовита црногорско-турска комисија. 31
На темељима ових докумената којима се признавала вјерска самосталност, у односу на лаичку и неисламску власт, основана је Исламска заједница у Црној Гори, самостална у вођењу својих послова, прва с аспекта новог статуса у балканским земљама. 32
Муфтије
Први који је дошао на челу Исламске заједнице у Црној Гори био је хаџи Салих-ефендија Хули, из Улциња, родом из Скадра. Нјега је Краљ Никола 1878. године, уз сагласност шејхул-ислама из Цариграда, поставио за муфтију муслимана у Црној Гори, са сједиштем управе у Улцињу, давши му ” пуноважну власт да суди муслиманима по шеријату онако како је то било у турски вакат”. 33 Због неспоразума са књажевим властима, Хули је напустио мјесто муфтије и преселио се у Скадар 1883. године.
Други муфтија који долази на челу Исламске заједнице у Црној Гори, је цариградски мудерис Хаџи Мустафа Хилми-ефендија, родом из Тиквеша, Бугарска, кога је поставио Високи Мешихат из Цариграда. Нјегово постављење је услиједило на захтјев Краља Николе 1887. године. Нови муфтија је дошао у Улцињ, да би се потом, на захтјев Краља Николе, преселио у Подгорицу. Због његове темпераментности, често је долазио до неспоразума са властима. Он је сматрао да је у неким вјерским одредбама власт прекорачила овлашћења, вршећи шеријат, те је затражио тромјесечни одмор, отишао је у Цариград, одакле се није хтио вратити.34
Трећи по реду муфтија био је Муртеза-ефендија Карађузовић, рођен у Бару. На ову дужност је постављен 20. јуна 1912. године. Сједиште муфтијства прешло је из Подгорице у Стари Бар. Уједињењем Србије и Црне Горе 1918., и каснијим Законским одредбама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1922. године, муфтија Карађузовић је пензионисан, а муфтијство је пренешено у Београд.35
Нови оквир устројства Исламске заједнице
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, мијењају се друштвени услови у којима дјелује Исламска вјерска заједница у Црној Гори. ( Први реис-ул-улема муслимана у Краљевини СХС је био Мехмед Джемалудин еф. Чаушевић у времену од 1913-1930. год. и последњи реис-ул-улема муслимана у БиХ изабран по Аутономном статуту.) 36
Нова власт не показује одговарајући респект према муслиманима. То је манифествовало ”Уредбом о управи вакуфа на територији Србије и Црне Горе”, која, по мишљењу муслимана, није поштовала дух Сенжерменског уговора. Овај Уговор обавезивао је државе потписнице, међу којима и Краљевину СХС, да одредбе о заштити мањина спроведу кроз своје законодавство тако да ” ни један закон, ни једна уредба, ни једна службена радња не буде у противречности или у опреци са тим прописима ”.
Фактичка примјена права и обавезе државе према муслиманима зависила је од конкретне ситуације.37
Тада је успостављено Министарство вјера, као орган централне државне управе која врши врховну, надзорну и највишу управну власт у свим вјерско-политичким пословима. Ово Министарство је укинуто 1929. а послове из његове надлежности преузело је Министарство правде.
Видовданским Уставом из 1921. зајамчена је слобода вјере. Вјероисповијести су биле равноправне пред Законом, с правом да самостално уређују своје послове у границама Закона. Забрањено је да се духовна власт практикује ван богомоља а Октроисаним Уставом из 1931. године омогућено је држави да успостави апсолутну контролу над вјерским заједницама. Године 1923. доноси се Закон о чиновницима који је вриједио за цијелу земљу. Овим Законом, муфтија Карађузовић није преузет у службу јер је управа Шеријата прећутно укинута, а муфтија је отпуштен из службе и 30. 01. 1924. пензионисан. Своју канцеларију је предао подгоричком муфтији Мурату Водопићу, који је ликвидирао Управу шеријата, и формирао Муфтијство среза барско-улцињског.
Вјерска управа је премјештена у Подгорицу а цјелокупоно Исламско Старјешинство је потчињено Врховном муфтији у Београду. Овим је докинуто звање муфтије црногорских муслимана. Тада су у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца постојале двије Исламске заједнице: једна у Србији са Косовом и Македонијом у чијем саставу улази и Црна Гора (на чијем челу је био муфтија са сједиштем у Београду ) а друга за Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Далмацију, којом је управљао реису-л-улема у Сарајеву. 38
Јединство Исламске заједнице у Југославији успостављено је 1930. године, Уставом Исламске узаједнице и реис-ул-улемом са сједиштем у Београду.39
Исте године, 11. јуна, хоџинска Курија састављена од осам чланова Улема меџлиса, девет муфтија, шест врховних шеријатских судија , три директора средњих школа и два представника Министарства војске и морнарице, за реис-ул-улему Исламске заједнице Краљевине Југославије, изабрала је Хафиз Ибрахим еф. Маглајлића. Посебно изборно тијело састављено од обадва Улема меџлиса ( скопски и сарајевски ) делегата Вакуфско- меарифских вијећа и чланова Врховних шеријатских судова, Ибрахим еф. Маглајлић је положио заклетву и примио меншуру 19. јуна 1930. године у Бајракли џамији у Београду. 40
Свечаност је одржана уз присуство краља, чланова Владе, дипломатског кора, и многоброијних делегација из земље . Овој свечаности је присуствовао и пољски муфтија др. Јакуб Сиенкијевић. 41
Муслимани Црне Горе у вјерско-административном погледу припајају се Улема Меџлису у Скопљу, а сједиште муфтијства је пренешено у Пљевља. Године 1936. донијети су Закон и Устав Исламске заједнице по којем су укинуте институције муфтијства, а сједиште реиса је пренешено из Београда у Сарајево. 42
Период послије Другог свјетског рата
Муслимани, као и вјерски службеници-имами, током ратног раздобља 1941/45. године опредјељују се сходно својим личним увјерењима.Зебњу и страх је уносио четнички покрет својим шовинистичким односом према муслиманима, с једне, и с друге стране подозрење према Народноослободилачком покрету, дијелом због његовог, готово у цјелости иновјерног састава и дијелом ради атеистичких поимања комунистичког вођства. Поједини имами подлијежу утицају НОП-а и придружују се НОБ-и. У каснијем дјеловању ових снага све је више имама који постају одане присталице НОБ-е и чланови Народноослободилачких одбора. Овоме је допринијело све веће укључивање муслимана у НОП-у и НОБ-и. 43
Нормализацијом политичких прилика и повјерење у нову власт стечене су основне претпоставке за стварање јединственог организационог уобличавања вјерске заједнице. Исламске вјерска заједница прихвата реалност социјалистичког друштв, а њена организациона подјела у највећој мјери, слиједила је федеративно устројство југословенске државне заједнице. У току љета донешен је нацрт Устава ИВЗ-е у ФНРЈ. О овом Нацрту Устава ИВЗ-е расправљали су имами у Црној Гори 13. августа 1947. године на Цетињу. Нацрт Устава је усвојен, а 26. августа 1947. године Врховни вакуфски Сабор је верификовао Устав ИВЗ и именовао Ибрахима Фејића за првог реис-ул-улему у Федеративној Народној Републици Југославији, са сједиштем у Сарајеву. Чланом 4. Устава Исламске вјерске заједнице у ФНРЈ, поред осталог акцентирао је да се ова Заједница управља у границама Устава ФНРЈ. Границе духовне јурисдикције вакуфских сабора Црне Горе, Србије и Македоније поклапају се с републичким границама, што није било карактеристично за српску православну и католичку цркву. Крајем 1947. године образовани су Вакуфски Сабор и Саборски Одбор, а јануара 1948. године и Исламско Старјешинство Црне Горе. 44
Први предсједник Саборског одбора и Исламског Старјешинства за Црну Гору чије је сједиште најприје било на Цетињу, а онда у Титограду, био је Хусеин-ефендија Реџепагић, имам из Плава, у периоду од 1947. до 1959. године.(Умро 1965.), а на челу вакуфског сабора налазио се Хасан Шлаковић из Бара, који је раније изабран за представника муслимана Црне Горе у Врховном вакуфском Сабору и Врховном Исламском Старјешинству. 45
Вакуфски Сабор Народне Републике Црне Горе био је сачињен од седам вакуфских повјеренстава: у Улцињу, Бару, Титограду, Бијелом Пољу, Беранама, Плаву и Пљевљима. Она су темељила свој рад преко егзистирања 50 џематских одбора.
Новим Уставом Исламске заједнице из 1959. године, укинути су саборски одбори, а извршни орган Републичког Сабора Исламске заједнице је постало Старјешинство Исламске заједнице са сједиштем у Титограду. На засједању Сабора Исламске заједнице у Народној Републици Црној Гори, 14. новембра 1959. године, за предсједника Старјешинства Исламске заједнице изабран је Хаџи Шукрија Бакаловић из Улциња. На овој дужности је остао до 1975 године ( када је и умро. ) У том периоду Исламска заједница је концепцијски, нормативно и кадровски обновљена. 46
Исламска заједница Црне Горе у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији
Исламску заједницу у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији су сачињавале четири јединице, традиционалне цјелине, тзв. Саборска подручја и то : подручја Сабора Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније са сједиштем у Сарајеву, Сабор Исламске заједнице за Србију са покрајинама: Косовом и Војводином, са сједиштем у Приштини, Сабор Исламске заједнивце за Македонију, са сједиштем у Скопљу и Сабор Исламске заједнице за Црну Гору, са сједиштем у Титограду.
Према одредбама Устава Исламске заједнице у СФР Југославији из 1968. године на засједању Врховног Сабора Исламске заједнице у СФРЈ, одржаном 24. маја 1976. године, за предсједника Старјешинства Исламске заједнице у Социјалистићкој Републици Црној Гори изабран је Хаџи Идрис Демировић, дотадашњи имам и вјерско-просвјетни референт Одбора Исламске заједнице у Старом Бару, који је ову дужност обављао до 2003. године, када се повукао из службе, а за новог реиса изабран је Рифат Фејзић, из Рожаја.
Уставом Исламске заједнице у СФРЈ, којег је усвојио Врховни Сабор 1990. године у Сарајеву, поред традиционалних саборско-мешихатских подручја у Сарајеву, Приштини, Скопљу и Титограду (Подгорици) основан је нови Сабор, односно Мешихат у Загребу, за подручје Хрватске и Словеније. По одредбама тог Устава, Мешихатима је враћена већа самосталност, а надлежност избора предсједника Мешихата пренешена је на републичке Саборе.
Овим Уставом су преиначени називи извршних органа Сабора: умјесто врховног Исламског Старјешинства- Ријасет, а по републикама – Мешихати Исламске заједнице. И даље су сачувани претходни критеријуми да Врховни Сабор сачињавају представници сабора по броју припадника Исламске заједнице, док је у Ријасету сачуван паритет, тј. по два члана са саборског подручја, односно предсједници Мешихата и Сабора са реусу-л-улемом на челу, који је предсједавао Ријасету.
(Ислам Монтенегро)
