Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
Заговорници аутокефалије митрополије и епархија Српске православне цркве на простору данашње Црне Горе већ три деценије тврде да је ”аутокефална ЦПЦ укинута, а СПЦ основана 1920. године” и то ”декретом регента Александра Карађорђевића”. Тезе о наводној стогодишњој историји СПЦ су посебно афирмисали и пласирали у јавност приликом прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Недавно су се појавили и малобројни заговорници аутономије Митрополије и епархија СПЦ на простору данашње Црне Горе и то по тзв. украјинском моделу, а уочљиво је да су у једном делу преузели ”аргументацију” и ставове црногорских аутокефалиста.
Један клирик - свештеник из Црне Горе, иначе без икаквог правничког знања, ових дана је јавно саопштио да је ”Српска православна црква у сваком погледу - правном, историјском и духовном насљедник Православне Цркве у Књажевини и Краљевини Црној Гори”, затим да је ”у погледу имовинског насљеђа ствар јасна” и да су за то питање ”надлежни судови у Црној Гори”. На ову неправничку и нецрквену небулозу је хитро реаговао један бивши министар и амбасадор Демократске партије социјалиста, иначе правник и учесник тзв. ”аутокефалистичког пројекта” од 1991. године, нескривеном радошћу и похвалом. Зашто? Па, управо због тога што те историјски нетачне, црквено и правно неутемељене ставове годинама заступају заговорници тзв. црногорске аутокефалије. Ни они се нису надали да ће доћи дан када ће тај став заступати један свештеник Српске Православне Цркве. На почетку да буде јасно - јавно саопштени став једног клирика уопште нема упоришта у историјској и правној науци. То, наравно, није ни став Српске Православне Цркве!
То није став ни правне, ни црквено-правне науке!
О каквом ”насљедству у правном погледу” говори клирик који, на жалост, нема ни елементарна грађанска знања о насљеђивању, оставиоцу насљеђа и насљедницима. Не зна да постоје четири основне претпоставке (услова) за насљеђивање и то: смрт оставиоца, постојање заоставштине, постојање насљедника и правни основ за насљеђивање. За насљеђивање постоје само два правна основа, а то су тестамент и закон. Пријем насљедства подразумијева да је оставилац отишао са овога свијета, односно да је преминуо. Правна лица, па чак и да се називају ”Православна Црква у Црној Гори”, немају могућност да састављају тестаменте, односно не могу да буду оставиоци, па самим тим не могу ни да имају никакве насљеднике у правном смислу. Тестамент представља израз посљедње воље физичког, а не правног лица. Митрополит или епископ има право да састави тестамент као и сваки други човјке, али искључиво може да располаже са својом личном, а не са црквеном имовином. Један од услова за насљеђивање јесте смрт оставиоца, а, као што је познато, умиру само физичка лица и само они могу да оставе насљедство.
Осим тога, Црква под тим називом није ни била титулар права својине. Титулари права својине на црквеној у Књажевини и Краљевини Црној Гори, судећи по њеном некадашњем правном поретку, Православна имовини су једино били православни храмови, манастири, Митрополија, Епархија и друге црквене установе и то је лако провјерљиво у Општем имовинском законику за Књажевину Црну Гору. Исти је случај био и код Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Дакле, чак и да је постојала могућност да Православна Црква у Књажевини или Краљевини Црној Гори некоме остави насљедство у правном смислу она то не би ни могла да учини, поред осталог, и због тога што ништа и није имала у својини. Сви правни акти Црне Горе од 1852. до 1918. године то непобитно потврђују. Дакле, Српска православна црква у имовинско-правном смислу није никакав насљедник непостојеће имовине Православне Цркве у Књажевини и Краљевини Црној Гори. И зато је објава свештеног лица не само дилетантска него и штетна! И зато је још дилетантскија тврдња да су за то имовинско-правно ”насљедство” Српске православне цркве једино ”надлежни судови у Црној Гори”. Ко иоле познаје право зна да судови у Црној Гори, нити они изван Црне Горе, нису, нити могу да буду надлежни, јер је такав поступак немогуће водити управо по законодавству Црне Горе.
Постоји у овом случају још нешто! Због чега један православни свештеник сада јавно заговара изанђале и нетачне тезе заговорника тзв. црногорске аутокефалије? Деценијама смо исправно и историјски аргументовано указивали да је Црногорска митрополија, утемељена као Зетска епископија од Светога Саве 1220. године, а у 15. вијеку уздигнута у ранг Митрополије од стране цара Душана Немањића, једина светосавска епископска столица која је од 1220. године непрекинуто очувала свој црквени и правни континуитет и субјективитет. Зашто клирик прескаче и речи књаза Николе о непрекинутом црквеном и правном континуитету Митрополије као светосавске столице у Црној Гори? Да ли за једног клирика ишта значи одлука Светог Синода Православне Цркве у Црној Гори од 16. децембра 1918. године у којој је прецизно наведено да се ”независна Српско Православна Света Црква у Црној Гори уједини са аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији”, али и ”заједно са овом са цијелом Светом Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца”? На крају, зашто пориче правни субјективитет и правни континуитет Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори који је и формално-правно признат и потврђен уписом Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори у Књигу евидентираних вјерских заједница послије измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница?
Нажалост, данас један православни свештеник стоји на становишту да је црквени и правни континуитет прекинут наводном ”смрћу” Православне цркве у Црној Гори, а тиме нам поручује исто оно што слушамо годинама од стране осведочених црквомрзаца - да је Српска православна цЦрква настала пре сто година и да јој се само од 1918. године може признати правни субјективитет!?! Осим тога, ако је, како тврди свештеник, Српска православна црква у ”правном погледу” насљедница имовине Православне Цркве у Књажевини и Краљевини Црној Гори онда се поставља питање од кога је Православна црква у Књажевини Црној Гори наслиједила имовину ако се зна да се тај назив Цркве везује за крај 20. и почетак 21. вијека и то првенствено и највише у актима државно-правног карактера?
Иако стојим на становишту да је 1918. године приступљено другом обновљењу Пећке патријаршије - Српске православне цркве, заговорник ове бласфемије треба да објасни како је дошло до ”црквеног уједињења” 1918. године ако је утврђена ”правна смрт” Православне цркве у Црној Гори? И због чега тврди супротно?
Безброј пута је до сада истакнуто да су, по Уставу Српске Православне Цркве, али и по законодавству Црне Горе, титулари права својине над црквеном имовином у Црној Гори, али и у свим другим државама у којима се простире канонска јурисдикција Српске православне цркве, епархије, црквене општине, манастири и друге црквене установе, а не Патријаршија српска. Сходно члану 247 став 2 Устава СПЦ, епархијска, епископска, црквено-општинска и манастирска имовина спадају у посебну црквену имовину за разлику од опште - патријаршијске имовине. Посебна и општа црквена имовина се од црквено-правних лица не може ни под каквим видом одузимати.
Због чега један православни свештеник и за какву потребу данас наводи јавност на погрешан закључак о прекинутом правном континуитету наше Цркве у Црној Гори? И шта нам овим поручује?