Од Призрена па све до Приштине и Косовске Митровице равно поље. Пред Високим Дечанима возила КФОР-а, војници и жице. Од рајске љепоте буквално да занијемиш, а колико год да сам се трудила да оком ухватим све што се могло видјети, чини ми се да нисам успјела ни да се науживам. Те 1999. године манастир је четири пута био на мети екстремиста. Укупно 21 граната је испаљена пут вјековне светиње. Памтим реченицу мог пријатеља "У Дечанима живи Бог".
Одлазимо, а отац Авакум изашао да нас испрати. Маше рукама као мало дијете. Остала ми жеља да га фотографишем и да забиљежим ту сцену као из филмова.
Тог 28. јуна једино што ми се провијало кроз главу било је "Долазимо ти, Ђедо, на твоје Косово".
Причати о митрополиту, а не поменути Косово и Метохију просто је немогуће. У новијој историји нико није са таквим жаром и посвећеношћу бранио српски народ стављеног истовремено на руб свега: постојања, живота, достојанства...
Недостојна писати о његовом дјелу искрено дуго нисам могла склопити ниједну једину реченицу. И заиста није ни чудо- превише сам мала да бих достигла те величине. Од материјала имала сам фотографије прослијеђене у редакцији фотографа Дана Животе Ћирића.
Неке од њих јавности су познате, будући да су дијељене по друштвеним мрежама. Митрополит држи опело са боцом вина и са Светим писмом у рукама, голорук вади убијене људе из рака, ријека, спаљених и срушених кућа. Сандука нема, умотавају их у ћебад и чаршаве, али да имају макар достојанствен одлазак у Царство Небеско. То су косовски мученици. Једна од фотографија ми посебно запала за око. Дјеца заокупила владику и желе сви да га загрле.
Посегнух за филмом "Ви идите-ја нећу", режисера Александра Ђуровића, сина најпознатије српске књижевнице Љиљане Хабјановић Ђуровић. Филм, наравно, забрањен на Јутјубу због узнемиријућег садржаја. Заједница га идентификовала као неприкладан и увредљив за одређену публику. Помишљам шта може да буде увредљивије од тога да ти разуларена маса ломи крстове са цркава и манастира.
У филму поред митрополита позната лица са Ћирићевих фотографија прота Радомир Никчевић и Миљко Корићанин.
- Албанци су 1981. године палили Пећку патријашију, па је њихов став био зашто да је не запале 1999. године. Митрополитова улога је била огромна, а посебно у заштити Пећке патријашије и Дечана. Албанци су га знали и препознавали. Кад смо ишли кроз Пећ није скидао капу. Плашио сам се да ће га убити, а он је говорио "Kуд ће боље да погинеш него на Kосово?" Једно је кад то причате пред браћом и друговима да сте увијек спремни за то, али кад дође стани- па'ни то је већ другачија прича- казује Никчевић.
Лешеве су налазили по путевима, а неке су сахрањивали на лицу мјеста јер није било услова да се пренесу на гробље. Била су у фази распадања. Највише таквих тијела пронашли су на окукама, на путу ка Савиним водама према Рожајама. Србе су ту највише убијали, пошто су покушавали да пребјегну преко границе. Пуцало се из засједе, а лешеве су пронашли у ракама. Били су безглави.
Нека тијела су пренијели до Пећке патријашије. Тамо је сахрањена и Марица Мирић, коју је митрополит назвао Марица мученица. Силована је и мучена, а затим су је нагу заклали као јагње. Умотану у ћебе пренијели су је до Пећке патријашије и сахранили на мјесту гдје се сахрањују само монашка и свештена лица, по благослову игуманије.
У Главничици су нашли двије старице које су војници УЧК-а бацили у свињски брлог. Из тих кућа однијели су све, осим свиња. Старице су биле силоване.
У Бјелом пољу пронашли су три мушкарца којима су меци прошли кроз главу. Никчевић и Корићанин су са митрополитом држали опело, а само Божјим чудом нису пострадали јер су војници УЧК пуцали на њих преко ограде. Остаде да се препричава и породична драма несталог Милоша Ћирковића, који ни по цијену живота није хтио да оде из породичне куће.
Митрополит је свим својим силама, а то је било знање више свјетских језика, убјеђивао војника КФОР-а да сачувају српске светиње на Косову. Историјски му је говор на сахрани одржао пријатељ и саборац Матија Бећковић, назвавши га наследником трагичног јунака косовске мисли.
- Био је косовски јунак, који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо косовски завјет и једном заувијек дату ријеч. Kосово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цијену не смије попустити, и пасти најниже тамо гдје смо се попели највише- поручио је пјесник лани у Подгорици.
У једном од последњих својих интервјуа, дат за Спутњик, одговорио је владика на питање хоће ли Срби, у овом општем глобалном расулу, сачувати свој идентитет.
"Сачуваће ако Бог да. Ова сва збивања у нашем народу и ово распеће нашег народа траје читави двадесети вијек. Исто су то урадили још срамније са Косовом и Метохијом. Часни и честити албански народ сад је представљен преко тих злочинаца Тачија и дружине. То што се догодило на Косову са том групом деликвената, срамота је за часни албански народ. Њих су управо и подржали они који су подржали у току Другог свјетског рата њима сличне балисте и остале. Хтјели би да им предамо Косово и Метохију, наш Јерусалим. Бог није у сили, него у правди — то је Александар Невски говорио. То је истина која се потврђује кроз све вјекове, а Свети Петар Цетињски је говорио да је у имену Божјем суд и правда. Последњи суд није Хашки суд, овај безбожни суд који данас суди људима који су учествовали у несрећном грађанском рату. Нема никакве сумње- рат никоме није брат.
Ако се онај први изабрани Божји народ вратио после 2.000 година свом Јерусалиму, па и овај народ српски и светосавски народ не може без свог Јерусалима.
Он ће се вратити".
