Митрополит црногорско-проморски Јоаникије казао је "Новостима" да вјерује да ће се Његошева капела вратити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза цијеле Црне Горе према њеном највећем генију.
Како је навео, што се тиче оних који блате и оптужују цркву за све и свашта па и да се баве страначком политиком, жао му је што су пали из вјеронауке и што су се својевољно и заслужено, нада се привремено, до њиховог покајања, нашли ван окриља Цркве.
Ваше Високопреосвештенство, били смо свједоци немилих сцена током Вашег устоличења на Цетињу, али исто тако огромне радости када сте са Патријархом дошли у Подгорицу у Саборни храм Христовог Васкрсења. Откуд на толико малом простору каква је Црна Гора толико супротности, толико таме и свјетлости?
Увјерен сам да су заваде у Црној Гори произведене на вјештачки начин. Оне су опасне али су и решиве. Многима су добро дошле подјеле у нашем народу и дуго се на њима радило и споља и изнутра током наше бурне историје. Природно је да нам треба времена да их превазиђемо, да се братски разумијемо и измиримо. Сигуран сам да је то искрена жеља код свих без обзира ко је сада на којој страни. Што се тиче нашег устоличења радо помињем оне свечане тренутке када смо дубоко осјећали јединство цијеле православне Црне Горе која је предвођена Његовом Светошћу нашим Патријархом Порфиријем устоличавала свог Митрополита. Ту свечаност није могло покварити ни паљење гума ни прављење хаоса на Цетињу. За тај хаос није криво већинско, традиционално и честито Цетиње него појединци из врхушке бившег режима. И овом приликом као и много пута до сада показало се да кроз Цркву, кроз њено христолико заједништво живи Његошева Црна Гора и да је снажи благослов светог Петра Цетињског и светог Василија Острошког.
-Свједоци смо ових дана непримјерених вербалних напада чак и пријетњи на Његову Светост Патријарха српског Порфирија испод којих се крије антиправославна политика. Како оцјењујете овакве иступе против нашег Патријарха који се дешавају управо током божићнег поста?
Колико разумијем наш патријарх је нападнут због његове изјаве поводом почетка божићног поста гдје је позвао свој народ да се не туче по улицама. Шта ће друго да каже српски Патријарх кад види своју духовну дјецу да се туку песницама, моткама и каменицама и једну другима разбијају главе него да са очинским болом у души позове све оне који то чине да се не бију него да чувају једни друге. Није ми јасно коме сметају благе ријечи Његове Светости кад каже „ свако је свакоме потребан, не можемо једни без других“, а онда позива на мир и „двоједну љубав према Богу и према ближњем, што значи ( на љубав) према сваком човјеку“. Ако некоме сметају овдје наведене Патријархове јеванђелске и очинске ријечи онда тај треба да се забрине за своје духовно стање и здравље. Али није први пут да се српском Патријарху за очинску бригу и љубав узврати хулом. То је доживио у своје вријеме и патријарх Павле на сред Теразија. Из садашњих напада на Патријарха види се да га појединци нијесу разумјели или нијесу хтјели да га разумију да је он све вјерне позвао на пут слободе: да превазиђемо себичност и искључивост и да се свако научи пружати право и простор другоме „ да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја како за садашњост тако и за будућност народа и државе“. Он овим ријечима заступа најширу слободу личности, свакога ко жели да се бори за добро свог народа и уједно назначује на који начин се то добро може постићи. Упозорава да се моткама и каменицама не може постићи ништа добро као што је давно рекао наш народ да зло добра донијети неће. Онима који су прије 30 година извријеђали Патријарха Павла требало је доста времена да се за то покају, а овима који сада неосновано прозивају Патријарха Порфирија требаће времена да схвате ширину његове мисли и дубину његове бриге и љубави за повјерени му народ.
-Обезглављени Ловћен дијели Црногорце. Једном сте рекли да ће доћи дан да на својим раменима изнесемо камење на Ловћен и вратимо капелу.
Вјерујем да ће се то догодити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза цијеле Црне Горе према њеном највећем генију. Рушење капеле је био налог са врха комунистичких власти које су се у том злочину поистовијетиле са некадашњом аустроугарском окупационом силом која је срушила Његошеву капелу 1916 године. На страни капеле и Његоша у вријеме њиховог распећа шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека била је Црква и најпознатији умјетници и сва слободноумна мислећа елита ондашње Југославије која се интелектуално надмоћно супроставила том злокобном пројекту осионе и злокобне комунистичке власти. Тада су се црногорски комунисти, спремајући своје редове за рушење капеле и скрнављење Његошевог гроба удружили са најозлоглашеним фашистом са нашег подручја Павелићевим мезимцем Савићем Марковићем Штедимлијом. У свему су се, слијепо и доследно служили његовом извитопереном и биједном аргументацијом против Његошевог аманета, капеле и Митрополије црногорско-приморске. Из тог мрачног споја комунизма и фашизма родила се мржња у многим главама против Његошевог православља и српства да се од ње поједини ни до данас нијесу отријезнили. Ми ћемо се држати његошевског аманета који нам је оставио блаженопочивши митрополит Амфилохије да вратимо капелу на Ловћен, да у њу сахранимо кости Његошеве, а да Мештровићев маузолеј сачувамо као свједочанство прохујалог времена, да се ником не светимо и да коначни суд за све препустимо Богу. Повратак Његошеве капеле на Ловћен и њеног првобитног изгледа је прилика за свенародно измирење у Црној Гори и то, гдје би љепше и сугурније, него око Његоша и његове задужбине.
-Мијеша ли се Црква у питања државе? То спочитавају они из бившег режима који су изопштени из Православља.
Ми се кроз своју службу бринемо за људске душе и за њихово спасење, за развој духовности и вјерског образовања и за унапређење квалитета живота у цијелом друштву. У свим цивилизованим земљама са хришћанском већином пожељно је да Црква буде активни чинилац друштва. Она као баштиник вјековног духовног искуства, предања и знања увијек може и треба да помогне широј друштвеној заједници у разрешењу суштинских животних питања која се тичу смисла живота. Увјерен сам да је такав однос према држави, ако хоћете и према политици, исправан с тим што није добро да се свештена лица поистовијећују са било којом странком и страначким дневним политикама. Што се тиче оних који нас блате и оптужују за све и свашта па и да се бавимо страначком политиком, мени је жао што су пали из вјеронауке и што су се својевољно и заслужено, надам се привремено, до њиховог покајања, нашли ван окриља Цркве.
