Пише,

Стефан Каргановић

На потезу је сада Свети архијерејски сабор да на заседању које је почело 15. маја постави архијереје којима би амерички Срби искрено могли да узвикну „Аксиос!“

Хвала Богу, множе се знаци да се донедавно изразито лоше стање у трима епархијама Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама постепено поправља. Да будемо неумољиво прецизни, бољитак који се за сада на хоризонту назире искључиво је материјалне и административне природе. Мада те димензије јесу значајне за живот и делатност Цркве у свету, њихова ограничења ипак је важно нагласити зато што оне не задиру нити одређују суштину мисије Цркве у том истом свијету. Суштину је у својој приступној бесједи приликом уздизања на патријаршијски престо најбоље изразио блаженопочивши патријарх Павле када је, у име Цркве, рекао да је „наш програм – Јеванђеље Христово.“

Према томе, програмска визија и надахнуће који треба да анимирају Христову Цркву, и све њене саставне дјелове укључујући епархије и парохије у сјеверној Америци, бескрајно су изнад релативно приземних, али истовремено ни мало неважних спорних питања која су настала у америчкој дијаспори. Већ неколико година врло интензивно, а деценијама уназад латентно, то су питања која смућују онај знатни дио српске дијаспоре у САД који је окупљен око своје Цркве и брижно прати све што се у њој и око ње догађа.

Да подсјетимо читаоце, смута је кренула прије неколико година када је сасвим случајно, захваљујућу будности неколицине свештеника и верника, откривена једна поражавајућа правна ситуација. Тројица српских епископа у САД, на своју руку и иза леђа Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода, клира и пастве, криомице су, као пунолетни амерички грађани, формирали необичне „корпорације,“ – секуларна правна лица устројена тако да се налазе под њиховом искључивом контролом, а којима су наденули називе који не само да су били нетрадиционални, већ су их формулисали на начин да се практично избрише, или у сваком случају знаковито прећути, веза између тих новоформираних приватно-секуларних тијела и централних органа Српске православне цркве у Београду.

Као да довођење у питање органске и канонске везе са матичном Црквом у Србији није било довољно, организатори ове нове приватно-секуларне структуре отишли су још један корак даље. У правна акта која су пред америчким властима у тајности регистровали они су уградили механизам за пренос целокупне црквене имовине у својину посебно за ту сврху основаних једночланих правних лица, или „корпорација.“ У свакој од три приватно-секуларне корпорације било је предвиђено да, уколико би систем који су планирали заживио, тај један члан, власник и господар целокупног црквеног иметка, буде епископ у својству пунолетног америчког грађанина. По новом устројству, пред америчким властима епископ би имао апсолутно право располагања црквеном имовином која је била стечена доприносом бројних покољења америчких Срба. Ти вјерници Српске православне цркве радили су под најтежим условима и често су од уста одвајали да би подигли Светосавске оазе, српске цркве и манастире, које данас красе сјеверну Америку и чувају огањ српског православног духа и културе на том континенту.

Циљ њиховог побожног и родољубивог прегнућа и самоодрицања није био да њихова црква и потомци заврше у неком топионичарском лонцу, односно у њиховим приватно-секуларним корпорацијама.

Али поред материјалне стране овог питања, убрзо се појавила и једна друга страна, не мање узнемирујућа.

Многи амерички Срби, не без разлога, посумњали су да се у позадини ове чисто материјалне интриге, поред личне амбиције и самовоље тројице српских епископа, налази и једна друга, и још злослутнија интрига црквенополитичке природе, много ширег обима и далекосежнијег домета. Већ неколико деценија, а колико је писцу ових редова из непосредног искуства познато још од осамдесетих година прошлога вијека, унутар српске Цркве у САД делује струја која заговара једну необичну тезу. На начин како њени поборници тумаче црквене каноне, у дијаспори није дозвољено постојање више територијално преклапајућих јурисдикција, везаних за разне матичне цркве. Умјесто тога, решење које они предлажу било би да се све дијаспоре, српска, грчка, румунска, бугарска, руска, итд. изузму из састава својих матица и ставе под јединствену јурисдикцију цариградске Патријаршије.

Ствари сада, како би се то у Америци рекло, долазе у фокус. Овакав план можда би имао одређени смисао са становишта јерархијски хипертрофираног Фанара, са сувишком архијереја и црквених достојанственика али критичним мањком пастве. Али, са становишта православних етничких заједница, са живом свешћу о свом идентитету и блиским везама са матичном земљом, он нема никаквог смисла. А за православне Србе који припадају Цркви коју је основао Свети Сава, понајмање.

Баш те околности највјероватније објашњавају конспиративну атмосферу у којој је био изведен покушај преврата у српској Цркви 2017. године. Тај преврат замало да није успио.

Ако амерички Срби ништа нису знали о потезима и плановима тројице епископа у САД, Српска патријаршија је у то била упућена још мање.

Током 2019. године, звонили су аларми који су најзад пажњу виших црквених органа усмјерили на необично понашање тројице владика из САД и на бројне неправилности у њиховом раду, што је чак наговјештавало и могућност отцјепљења од Српске православне цркве и раскол. На захтјев Патријаршије да се испитају околности ових дешавања и да јој се поднесе транспарентан извјештај, епископи су се оглушили. Америчка паства се ускомешала као ријетко до тада. На иницијативу тадашњег патријарха Иринеја, за 29. фебруар 2020. заказан је ванредан сабор у мјесту Клирвотер, Флорида, да би се у присуству патријарха разјаснило у ком смјеру се креће Српска православна црква у САД и какве су намјере тројице епископа из САД.

Сабор је одржан и доуео je једногласне одлуке свих присутних делегата да се сепаратистички тзв. Устав српских православних епархија у САД поништи, а пренета црквена имовина врати на стање прије 2017. године, односно у оквире црквеног поретка који је прописан Уставом СПЦ.

Током наредних мјесеци, вршени су интензивни и углавном безуспјешни покушаји да се тројица епископа приволе да укину са становишта црквене праксе илегалне „корпорације“ за преузимање црквене имовине, које су у тајности и без знања и благослова виших власти формирали са нејасним и сумњивим циљевима. Неколико рокова је прошло без одзива са њихове стране. На крају, суочена са систематским одуговлачењем и потпуним одсуством сарадње, Патријаршија је била принуђена да формира стручну Комисију да се позабави овом озбиљном ситуацијом која је очигледно угрожавала интегритет српске Цркве.

Стручни правни тим Комисије Светог архијерејског синода је извршиo увид у све релевантне документе приватно-секуларних корпорација и важеће законе у САД. Као последица стечених сазнања, комисија је израдила план за санирање насталог стања који предвиђа поништење свих нетранспарентно донијетих одлука и укидање једночланих приватних корпорација чије формирање је изазвало кризу. Кључни сегмент комисијиног плана је правно реструктурирање Српске православне цркве у сјеверној Америци, у саставу епархија источноамеричке, новограчаничко-средњезападно америчке и западноамеричке у оквирима Устава СПЦ са свим заштитним и контролним механизмима које он садржи. Документа – оснивачки акти – после интервенције Светог архијерејског синода на предлог Комисијe већ су доступна јавности на веб-сајтовима државних секретара у савезним државама Илиноис и Њујорк, а, како сазнајемо, врло брзо ће бити доступна и за Калифорнију, Индијану, Охајо и Пенсилванију.

Предложени план узима у обзир главне рањиве тачке у досадашњем систему управљања утолико што налаже темељну имовинскоправну реконструкцију на територији трију епархија у САД. У нови систем су уграђени механизми којима би отуђивање црквене имовине убудуће било онемогућено, а представници Српске патријаршије позиционирани су као пуноправни чланови у сва главна црквена тијела у сјеверној Америци. Како се види из садржаја конститутивна акта су, после ове интервенције, недвосмислено потврдила да су српске епархије у САД неодвојиви дио Српске православне цркве, која над њима врши неупитну канонску јурисдикцију.

Под пријетњом свргнућа, амерички епископи су се најзад помирили са овако драстичном интервенцијом.

Искуство задњих неколико година у потпуности оправдава настојање да се амерички дио српске црквене дијаспоре правно што чвршће веже за Цркву у матици. Предложено решење за америчку дијаспору формулисано је као непосредни и специфичан одговор на центрифугалне тенденције које су настале међу епископима (али не и свештенством и народом) у САД, али оно може да послужи као модел за превентивно сузбијање сличних тенденција које би се могле појавити и на другим мјестима. У скорашњем периоду, већ смо били свједоци врбовања архијереја и низа грубих упада једне јурисдикције на канонску територију друге.

Српска Црква се мора хитно позабавити импликацијама тих појава и предузети канонске и, у разним државама гдје је присутна, одговарајуће правне мјере ефикасне самозаштите.

Ипак, све мјере такве врсте, ма колико хитне и лековите биле, више лијече симптоматологију него узрок пошасти. Када је ријеч о српској Цркви у Америци, узроци нездравог стања сежу много дубље и не могу се лијечити искључиво правним и административним средствима.

Болна чињеница, чије горке плодове Црква управо жање, јесте то да је сјеверноамеричка дијаспора већ деценијама духовно проблематичан кутак српског расијања и да је за то занемарено стадо избор пастира углавном био очајно лош. Надлежним црквеним круговима било би корисно скренути пажњу на учење светог Апостола Павла у овој материји:

„Истинита је ријеч: ако ко епископство жели, добро дјело жели. Али епископ треба да је без мане … трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; … кротак, мирољубив, не среброљубив; Који својим домом добро управља … а ако неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? … А треба да има и добро свједочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу.“ (1 Тим. 3, 1 – 6)

Усредсређеност на решавање других, неспорно такође важних питања која утичу на црквени живот, у најбољем случају може довести до релативног бољитка уколико се не би испоштовали критеријуми које је изложио св. Апостол Павле за избор будућих предстојника тих трију епархија, ионако изложених – као и све остале верске заједнице у САД – снажним нападима секуларизације, асимилације, и других појава пост-хришћанског глобалистичког света. Труби која даје неразговетан глас (1 Кор. 14:8) слабо ће се ко одазвати, и то управо јесте оно што сажима преовлађујуће стање у српској Цркви у Америци. Њена смућена паства налази се на рубу осипања услед промашених ангажмана, недоличног понашања и неподражавања Онога у чије име су постављени да дјелају и говоре, од стране духовно залуталих пастира.

На потезу је сада Свети архијерејски сабор да на засиједању које је почело 15. маја постави архијереје којима би амерички Срби искрено могли да узвикну „Аксиос!“ и да тако скине предзнак условности са дјелотворности мјера које ће предузети да би се црквени живот у САД вратио у нормалне токове. Без свести да америчку дијаспору могу да препороде само архијереји који живе посвећеним хришћанским животом, половична, чисто административна решења имаће највише козметички учинак. Без обзира колико била заиста неопходна да би се спријечило настајање веће штете, сама по себи решења такве врсте не могу спасити српско православље у Америци.

Извор: Стање ствари