Поред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сигурно сте примијетили лозу, која своје родне плодове поносно покаже баш у овим љетњим мјесецима, а причу о њој исписао је Борис Мусић и преносимо је у цјелости.
Када се монах Симеон (Стефан Немања – потоњи Свети Симеон Мироточиви) упокојио 13. фебруара 1200. године, би сахрањен у наосу католикона, уз јужни зид манастира Хиландара.
Како већ казује Доментијан, животописац Светог Саве и оца му Светог Симеона, недуго послије упокојења за вријеме служења службе догодило се чудо - знамење.
Наиме, потекло је истовремено миро из гроба и из Симеоновог лика на зиду, чинећи одмах чуда по своме истицању.
Седам година од упокојења Светога Симеона, 1207. године, по повратку из Карејске испоснице, у пратњи неколицине хиландарских монаха, Свети Сава је пренио очеве мошти у Србију, похранивши их цијеле у манастир Студеницу. Тиме је испунио очеву последњу жељу да почива у “земљи отачаства свога” но, такође тај и такав потез је имао и суштинску улогу и утемељење у потреби за мирењем завађене му браће, у чему је Свети Сава и успио.
Међутим, како је записано, без обзира на потребитости прилика и времена, хиландарски монаси су туговали, скоро па неутјешно, подносећи веома тешко растанак од вољеног духовног оца и покровитеља Лавре.
Баш негдје у то вријеме, јави се Свети Симеон у сну ондашњем игуману Методију, те му каза како је потребно да његове мошти буду пренијете у родну груду, али да ће за утјеху хиландарском братству из његовог празног гроба изнићи лоза, додавши, да докле год она буде рађала, дотле ће и благослов његов на Хиландару почивати.
Како то већ и бива, милошћу и љубављу Бога који је диван у светима својима, обећање Светога Симеона се и испунило, те је лоза убрзо почела да ниче и напредује на радост и утјеху братије Царске лавре.
Јачана и милована благословом и небројеним молитвама, лоза Светог Симеона се одржала и до дана данашњег, до наших дана.
Чудотворна лоза сваке године без изузетка богато рађа, иако јој се не указује никаква нарочита њега, осим уобичајеног обрезивања.
Такође, не предузимају се никакве мјере против рецимо филоксере или пак неких других болести и евентуалних штеточина, што несумњиво представља велико чудо Божије.
Истовремено, на једном другом полуострву, оном балканском, бивајући неких 661 километар удаљена, југозападно од Царске лавре и Свете Горе Атонске, иста таква лоза расте и напредује и рађа богато (нарочито ове 2021. године) у престоном граду једне мале државе - Државе Црне Горе, у граду Подгорици.
Хиландарска лоза Светог Симеона (Стефана Немање) налази се са јужне стране Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, растући уз пирг посвећен управо Светом Симеону Мироточивом.
Но, откуда лоза баш овдје?
Елем, као и небројено пута до сада, Господ Бог нам изнова показује, да све што се догађа, увијек бива проткано са промислом и увијек има дубљи смисао, који ми људи нисмо увијек кадри сагледати, међутим, Господ даје да буде сагледан у пуноћи времена, по премудрости својој.
Управо један од таквих примјера јесте примјер доношења лозе Светог Симеона у Подгорицу.
Њу је наиме, са Свете Горе Атонске у главни град Црне Горе донио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, блаженог спомена.
Доношење лозе у Црну Гору и Подгорицу прати једна заиста занимљива и истинита анегдота.
Оно што се до сада знало јесте да је Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) утемељивач династије Немањића, рођен 1118. године у Рибници код Подгорице.
Међутим, тих година када се чудотворна лоза пресађивала је такође откривен податак да се храм Христовог Васкрсења градио све вријеме на земљишту које је заправо метох манастира Хиландара.
То потврђују и хрисовуље Стефана Првовјенчаног, краља Милутина и цара Душана, у којима стоји да су : “Во вјеки вјеков Момишићи, са Забјелом, са Малим и Великим брдом – метох Царске лавре манастира Хиландара.”
Митрополит Амфилохије је и не знајући за тај податак, тада био у Хиландару и затражио од сабора стараца да му дају један властар од лозе Светог Симеона Мироточивог да би га пренио - пресадио код Храма у Подгорици што му је сабор стараца и одобрио.
Истог тог дана, када се митрополит враћао за Црну Гору, чекајући брод, заједно са митрополитом се нашао и један светогорски монах – старац.
Питајући Митрополита шта то чекају и због чега чекају, митрополит одговори старцу – монаху, да чека док му донесу из манастира властар од лозе, па га светогорски срарац приупита на коју лозу мисли.
Митрополит је одговорио да чека на властар од лозе Светог Симеона Мироточивог.
Светогорски монах – старац љутито заузе противан став таквом једном дјелу и науму, будући да је исти поткрепљивао тиме што постоји одлука братства манастира Хиландар да нико не смије од те лозе да преноси ништа, нити да пресађује.
Упркос одлучном противничком ставу светогорског старца, Митрополит је био опречног мишљења, чврсто ријешен да пресади властар лозе, водећи се мишљу да је народ са простора Подгорице изњедривши из свог бића једном у давнини, једног таквог светитеља, управо тиме подарио и васељени православној а и њима (Хиландарској лаври) Светог Симеона, јер је Подгорица његова (Симеонова) колијевка.
Управо због те чињенице сматрао је да Подгорица као колијевка свеца и митрополија којој град и припада – односно на чијој се територији налази, полажу право на макар један властар из Хиландара, који би био управо уздарје Светог Симеона.
Но, без обзира на аргументе митрополитове, поменути се старац – монах, не даде поколебати.
Штавише, поручи митрополиту да ће се молити Богу да се властар који носи за Црну Гору, ни мање ни више – осуши!
На непоколебљив негативан став старца Митрополит Амфилохије је одговорио да ће се он наравно, будући да је односи – помолити да успије, да се прими. ,,Па нека се види чија је молитва јача''. - уз осмијех рече тада блаженопочивши Митрополит Амфилохије.
Богу милосном хвала и Светом Симеону, послије једанаест година, напредујући и растући уз Саборни храм у Подгорици – у изобиљу рађа лоза Светог Симеона, из године у годину!
Хтио је Светац Божији, да лоза његова пусти коријење у земљу његових коријена, у његову земљу рођену, баш у његовом граду рођења.
Символика какву само Небеса могу исписати на Земљи!
Благодарећи Богу, Светом Симеону и великој вјери, тврдој Божијој вјери коју је цијелог живота носио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, ето нам радости и још једне велике светиње и великог благослова у већ богатој ризници бесцен светиња и благослова Божијих, којих имамо и примамо изобилно на овоме малом али и посвећеном плодоносном тлу и расаднику светости у изобиљу.
И заиста, не чуди ни мало ова ријеч Спаситеља “Ко има, даће му се, и претећи ће му.”
