Српска православна црква данас обиљежава празник мученика Цара Николаја Романовог и његове породице која је стријељана на данашњи дан 1918. године.
Николај Александрович Романов био је последњи сверуски император, краљ Пољске и велики кнез Финске.
Владавина Николаја Романова обиљежила је економски развој Русије, али и пораст социјално-политичких противречности и револуционарних покрета. Ријеч је о покретима који су довели до Руске револуције, 1905. године и до Октобарске револуције, 1917. године.
Николај је био син наследник Александра и Марије Фјодоровне, данске принцезе. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године.
Водио је рат са Јапаном, а у Првом свјетском рату прикључио се Силама антанте.
Абдицирао је током Фебруарске револуције. Наиме, Николај се одрекао престола 1917. године и од тога момента се са породицом налазио у кућном притвору у Царскоселском дворцу. Исте године, одлуком Привремене владавине, са породицом је упућен у Тоболск. Често је говорио "Ово зло, које је сада у свијету присутно, биће још силније, али зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“.
У пролеће наредне године, 17. јула 1918. године, бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург, гдје је стријељан са женом и дјецом. Наређење за стријељање стигло је од шефа Совјетске Русије Јакова Свердлова и комунисте Владимира Лењина. Шест мјесеци након убиства Романових, Свердлов је отрован, а Лењин је преминуо у мукама сифилистичног лудила.
Николај Романов је са супругом Александром Фјодоровном имао петоро дјеце, четири кћери и једног сина: Марију, Татјану, Олгу и Алексеја.
Руска православна црква канонизовала је Романове 1. новембра 1981. године и прогласила их за мученике.
Тамновање и смрт Романових било је сушта свјетлост: породица се усрдно молила Богу, читали су житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство.
Нарочито је царица Александра показала примјер величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловјерне пријатеље и свједочила како у души непрекидно осјећа пасхалну радост.
У биљежницама царевих кћери остала је записана пjесма под насловом „Молитва“:
"А кад и гроб већ пред нама зине, надљудска снага, од Тебе дата, с усана наших у висине, молиће кротко за џелата".