Aдминистратор и уредник медијских платформи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Борис Мусић добитник је престижне награде на недавно завршеном међународном такмичењу "OrthPhoto Awards" које организује Православни фото портал Orthphoto.net. из Пољске.
Ово је 17. издање такмичења, а Мусић је освојио друго мјесто у категорији репортаже. Награђен је за приказ литија у Црној Гори које су се одржавале у знак протеста против тада донијетог дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести.
Његове, као и фотографије других добитника приказане су на изложби у Цркви Св. Николе у Балистоку (Пољска). Мусићево учешће на овом такмичењу увело је Црну Гору, у ред земаља као што су Израел, Финска, Русија, Пољска, Србија, Румунија, Бјелорусија, Украјина, Бугарска и Грузија.
Такмичење иначе окупља професионалне и аматерске фотографе који су се тамиличи у седам категорија: репортажа, људи (портрети), мјеста, детаљи, приче, архива и Covid-19.
Како каже овај дипломирани музичар, љубав према фотографији јавила се још у дјетињству. Тада се њоме бавио аматерски, повремено, све док није, како каже, почео активније и озбиљније да учествује у црквеном животу, на богослужењима.
– Наиме, пошто сам се бавио, скромно, писањем есеја и колумнистиком, један свештеник је дошао на идеју да бих могао правити репортаже са црквених догађаја и уз текст такође фотографисати. Он је препознао обрисе мог талента и охрабрио ме у том правцу - каже Мусић, појашњавајући откуд и љубав и потреба да се и фото-апаратом забиљежи неко црквено дешавање.
• Како сте се одлучили да пошаљете фотографије на конкурс у Пољску? Да ли Вас је награда изненадила, и што Вам значи? Да ли Вас је охрабрила да поново конкуришете?
– За конкурс сам сазнао стицајем околности. Наиме, свештеник је сматрао да би ми то могло бити занимљиво и подијелио је линк на којем су биле све информације и подаци везано за конкурс у Пољској, на којем сам напослијетку и ријешио да учествујем и конкуришем фотографијама за које сам сматрао да су јединствене, не просто са стране самог умијећа, већ и са стране онога о чему говоре и за шта свједоче, а то су литије. Награда ме је наравно много обрадовала, а осјећај који буди у мени је прелијеп. Не просто са становишта да сам освојио награду, што свакако представља на један начин уздарје у мом даљем раду, већ и због тога што су величанствене литије поново почеле да ходе. Само овог пута не ходе улицама града, већ улицама срца, душа, ума и сагледавања њихове љепоте кроз перцепцију свих оних који су фотографије литија гледали како и на самом конкурсу, тако и на изложби у Пољској и многим часописима и фото-албумима који ових недјеља излазе из штампе у Пољској поводом овог великог такмичења.
• Колико смо ми уопште још увијек (не)свјесни значаја тих литија, не само у Црној Гори, него у ширем контексту?
– Како се већ и из претходног одговора може закључити, апсолутно сам мишљења да литије јесу пресудиле када је у питању освајање награде. Као што је случај и са свим стварима које су у дубљем и ширем контексту дар од Бога, као и дио Божије љубави и старања и промишљања о нама људима и народима, тако се и литије не могу још увијек у потпуности сагледати. За то ће бити потребно вријеме. За неких 40, 50 година контекст литија ће имати много комплетнији мозаик сагледавања. Али, оно што је сигурно и данас и сјутра и у будућим временима, јесте да су литије архетип оног залога који је темељ на којем градимо садашњост и на којем има наде за истински просвијећену будућност. Тај темељ је љубав, тај темељ је ношење бремена једни других, то је темељ и залог налажења простора за другог у себи, као и темељ покајања и промјене нас самих. Литије то је једнакост Христовом јеванђељу, дакле оне су универзална порука Бога љубави, намијењена свим народима.
• Колико је фотографија присутна у Вашем личном животу, али и уопште у животима свих нас, по Вама? Зашто је фотографија данас можда важнија, али и присутнија него икад?
– Ако се бавите фотографијом она мора и треба бити стално присутна, јер, живот је динамика и никад нема два иста догађаја, зато треба увијек бити спреман на фотографију да би се такав јединствен, непоновљив моменат забиљежио. Просто живимо у ери визуализације и доминантно визуелних платформи које користимо на својим "паметним'' уређајима. Као и свака умјетност и фотографија има своју улогу да тај простор испуни оним што ће обогатити људско биће њеним сагледавањем и пробудити најљепша осјећања и побудити човјека на прави колосјек размишљања. Самим тим, треба јасно рећи да фотографија није важнија зато што је присутнија, у ствари фотографија је потребна као и увијек да нам помогне да видимо оно што у журби погружени у море брига нисмо у стању видјети.
• Поред фотографија које радите у Цркви и за Цркву, да ли Вас интересује још неки вид фотографије?
– Поред фотографија које радим за цркву, које много волим, јер је црквена фотографија сама по себи јединствена са више аспеката, волим фотографисати природу, пејзаже, macro и micro фотографију са фокусом на флору и фауну. Логично, баш као и у цркви и њеним живим дешавањима, и природа је на неки начин црква пуна богослужења, све од атома па до птица и небеских пространстава. Све је у сагласју са заповијестима Божијим, све прославља Бога, а такође, неизрецив је бисер созерцања дјелића љепоте Божијег стварања и Њега као највећег умјетника који је кроз естетику изаткао творевину животом и љубављу.
