Фолк пјевач Бобан Рајовић појавио се почетком 2000-их на естрадној сцени, прославивши се пјесмом „Пироман“, да би велику популарност стекао хитом „Усне боје вина“.
Његов пут до славе није био нимало лак, а у разговору за Нову.рс казао је да прије него што је почео да се бави пјевањем био је фудбалер.
– Желио сам да будем Марадона, јер је једини он тада био као што су данас Меси и Роналдињо. Он је за мене један једини и непоновљиви. Играо сам фудбал, али имао сам разне повреде. С друге стране, у фудбалу мораш имати велику подршку коју ја нисам имао. Не зато што мој отац није хтио да ми да ту подршку, него није имао услове за то, у шта спада моћ и контакти. Ја те коцкице нисам склопио и баталио сам то- искрен је Бобан.
Годинама је радио као таксиста у Данској и једва састављао крај с крајем.
– Био сам обичан смртник који вози такси, навикао на данску културу и начин живљења. Осјећао сам код себе неки дар – да једноставно не могу више да таксирам, него да сам рођен за нешто више. Почео сам као пјевач који је пред велике концерте великих звијезда у Данскох загријавао публику и правио добру атмосферу. То ми је само био хоби, да бих касније, пред бомбардовање, упознао Вики Миљковић и Ташкета. Они су тада били актуелни, посебно с пјесмом „Kока-кола, Марлборо, Сузуки“. Имали су концерт у Данској и тад сам се латио микрофона. Ташке ми је рекао: „Момак, зашто ти не кренеш нешто да радиш“, а потом ми објаснио какав ме пут чека. Повукао сам се у себе и размишљао шта да радим. Одлучио сам да се дам у промет- навео је он.
А онда је у његов живот ушао Рођа Раичевић.
- Упознао сам Љиљу Јевремовић, која ми је радила пјесму „Пироман“ и она ме је упознала са Рођом. Некако смо се нас двојица спријатељили, па ме је упознао са доста људи са естраде. Увијек се враћам на њега јер је све кренуло од њега. Пратио сам га, гледао његов рад и тако пекао занат. Много ми је помогао самим својим присуством- каже Бобан.
Каже да је једно јутро устао и рекао супрузи: „Идем да правим каријеру и снимим албум“.
- Стварно ми је било дојадило да возим такси и трпим пијане Данце и Швеђане. То сам радио седам година и ставио сам тачку на то. Признајем, било је много тешко оставити породицу и отићи. Немам динара у џепу, а у Београду сви мисле да сам пун јер сам дошао из Kопенхагена, па сви траже паре за снимања, маркетинг и остале ствари. Након тога се враћам у Данску, посудим новац од фамилије и комшија, па опет за Београд и тако све у круг. То је једна сурова борба у којој мораш остати нормалан и сачувати породицу. Срећа, па имам најбољу жену на свијету- каже пјевач.
У затвору је био два пута.
- Други пут је било 2003. године, када сам био у највећој борби за своју каријеру, у највећем финансијском и психолошком минусу. Звучи смијешно, али затвор ми је тада тако добро легао да мало дођем себи и размислим гдје сам и шта сам. Први дан свог изласка из затвора био сам јачи него икада. Сјутрадан сам већ био у Београду у студију, тражио нове пјесме. Сазрео сам- додаје он.
Каже да не воли да паметује, али саветује људе да не хрле ка слави.
- Ја сам неко ко је 2000. године возио „мерцедес“ који је био стар 18 година, који је сипао гориво од три марке. Након првог издатог албума тим колима сам ишао са братом у Сутоморе да видим да ли мој ЦД постоји у продаји. Нисмо имали горива, надали смо се да ћемо успјети стићи до Подгорице. Међутим, после тога сам возио „бентли“ од 170.000 еура- закључио је Рајовић.
