У већини школа дозвољена употреба мобилних телефона на часу

Ђаци да се врате књигама, наставници да више читају

Најстарији пензионисани просвјетни радник у Рожајама, Соко Дацић (88), сматра да је некадашње образовање у школама било квалитетније

Наjстариjи пензионисани просвjетни радник у Рожаjама, осамдесетосмогодишњи Соко Дацић, коjи jе био дугогодишњи директор основне школе у Дацићима, оциjенио jе да jе велика разлика између некадашњег и данашњег образовања.

– На првом мjесту, наставник jе у моjе вриjеме имао огромно поштовање. Такође, и дjеца су поштовала васпитаче па jе, због тог уважавања, било немогуће да се сретну ђаци и наставници на мjестима гдје се кретао просвјетни радник. Данас jе све другачиjе па што jе образовање модерниjе, непоштовање jе све изражениjе – оциjенио jе Дацић у разговору за РТВ Рожаје.

”Данас су дjеца више посвећена мобилним телефонима неголи књигама. Не схватаjу да без читања књига нема знања ни образовања, казао је Дацић

Дацић сматра да ће вриjеме показати сву пошаст мањка знања и образовања последњих генерациjа.

– Данас су дjеца више посвећена мобилним телефонима неголи књигама. Не схватаjу да без читања књига нема знања ни образовања. Додатну штету образовању наноси актуелна пандемиjа услед чега се настава изводи путем платформи, али моjе jе мишљење да без живе риjечи наставника и без његове поjаве нема учења. За мене jе несхватљиво да дjеца одрастаjу с телефонима, без књиге... Чудим се родитељима коjи купуjу скупе телефоне своjоj дjеци и на таj начин их подстичу да не буду привржени књизи. Сигуран сам да ће та дjеца бити непотпуно образована и неће имати адекватно знање – сматра он.

Зоговићев гест који Албанци никад неће заборавити

Говорећи о историjату основне школе у Дацићима, у коjоj се настава одвиjа на албанском jезику од 1968. године, Дацић jе истакао да су женска дjеца почела да се школуjу тек почетком седамдесетих година прошлог виjека. Напоменуо jе да jе та школа изњедрила броjне успjешне интелектуалце. Дацић jе подсjетио на гест академика проф. др Бранка Зоговића, коjи jе своjевремено добио наjвише општинско признање рожаjског парламента, а новчани дио поклонио је управо школи у Дацићима.

– Када jе примио награду, Зоговић jе питао има ли неко од Албанаца у сали. Jа сам устао и веома се изненадио његовим гестом чудећи се откуд он зна за Дациће. Успио сам да се захвалим том великом човjеку, а од те награде купили смо школске лектире за наше ученике. То доброчинство jе имало толики одjек међу нама Албанцима да га никада не можемо заборавити – подсjећа Дацић, коjи jе одгаjио дванаесторо дjеце од коjих су већина високообразовани.

Истиче да су некадашњи гимназиjалци били општеобразовани.

– Гро данашњих гимназиjалаца заврши школу са само jедном свеском, а ми смо некада носили товаре књига у школу. Професор Стево Радоњић, коjи ми jе предавао у реалноj гимназиjи у Пећи, био jе изузетно начитан човjек и када би он говорио ученици су се претварали у уво. Данас таквих предавача скоро да и нема. Када бих био у могућности, jа бих оживио те учитеље коjи би поново саставили буквар за дjецу коjа би учила по оном старом систему, jер би то било много боље за њих... Велика, велика jе разлика између ондашњег образовања и овог садашњег. Поручио бих данашњим професорима и наставницима, част изузецима, да мало више читаjу и поштуjу своjе радно вриjеме како их дjеца не би чекала на часу. Данас нема довољно дисциплине, наставници на часове долазе неприпремљени па не могу ни да заинтересуjу ученике за науку – сматра Дацић, наглашаваjући да су дjеца некада била много здравиjа и да скоро ниjе било ђака коjима су били потребни посебни услови за учење.