Држава би требала да уведе одређене механизме којима би додатно заштитила самохране родитеље и њихову дјецу, сматрају у Удружењу самохраних мајки Котор које постоји од 2004. године. Према ријечима предсједнице Славице Сиљановске, удружење тренутно броји око стотину чланица, од којих 30 одсто нема сопствени кров над главом већ живе као подстанари. Истичући да у домаћем законодавству самохрани родитељи у основи нијесу препознати као посебна категорија становништва којој је неопходна помоћ, Сиљановска оцјењује да држава мора да препозна проблем самохраног родитељства.
– Потребни су законски инструменти којима би се обезбиједила континуирана помоћ самохраним родитељима, те емпатија, разумијевање и подршка укупне друштвене заједнице, посебно док су дјеца у мањем узрасту. Дакле, све је потребно када је само један родитељ са дјецом, то као када човјек има само једну руку – казала је Сиљановска за "Дан".
Самохрани родитељи, појашњава, немају обавезу пријављивања Центру за социјални рад, материјална помоћ је тешко остварива, а предвиђена је углавном за социјалне случајеве.
– Запослена самохрана мајка, нажалост, нема финансијску помоћ државе, док је незапослена може остварити преко Центра или захтјевом Општини у виду једнократне новчане помоћи уз доказ да је подстанар и друге услове предвиђене законом – наводи она.
На питање да ли су послодавци заинтересовани за пријем радника који морају сами да брину о породици, каже да су самохрани родитељи најчешће радно ангажовани по уговору о дјелу на привременим и повременим пословима, најчешће сезонским, при чему послодавац није у обавези исплате надокнаде у случају изостанка са посла због болести дјетета, тј. боловања.
– Жене – мајке које су у радном односу на неодређено вријеме имају сва права из уговора о раду. Дакле, та дискриминација не би требала да се примјењује. Код послодаваца постоје предрасуде када су у питању самохране мајке. Јер, примјера ради, ако јој је дијете болесно она мора да одсуствује са посла и нормално да је неће запослити. Сматрам да је недовољно искоришћена могућност рада у флексибилном радном времену и раду од куће, јер смо у периоду пандемије сви могли да радимо на тај начин. Ипак је направљен одређени помак и ситуација је боља у односу на период од прије неколико година када сам ја остала сама са својим сином. Или сам више сазрела у тој причи, па можда зато сматрам да је боље, то више нијесам начисто – наводи Сиљановска.
Што се тиче алиментације, за већину самохраних мајки то је, каже, проблем са којим тешко могу саме да се изборе. Зато би било добро да се инструментима државе обезбиједи њено уредно плаћање.
– У суштини, јако тешко се даје алиментација, због чега сам згрожена. Међутим, има и случајева гдје је очеви редовно дају и мајке кажу да не могу да се жале на њих, чак има и бивших супружника који имају добре односе. Имамо и веома тужних животних прича наших чланица, посебно оних које нису из Котора већ су дошле из других градова и ту се удале, па се развеле – истиче Сиљановска.
