У црногорско-турском рату одлучујућа битка одиграла се 1876. године на Вучјем Долу у Опутним Рудинама. О славном боју у којем су црногорско-херцеговачке снаге побиједиле чуло се широм свијета, а вучедолска застава постала је симбол слободе и јунаштва којом се и данас многи диче, али мало ко од њих зна да последњих деценија Вучји До бије још једну одлучујућу битку, и то ону за опстанак. Од преко 100 становника половином прошлог вијека, данас у том мјесту, које је на граници Црне Горе и Херцеговине, има свега петнаестак сталних житеља и то углавном старијих. Доскорашња никшићка власт, каже за "Дан" Гојислав Албијанић (89), није много бринула за то мјесто, па су и данас без водовода, а скоро и без пута.
– Изградисмо прије неколико година у Вучјем Долу цркву у спомен вучедослским јунацима, око пола километра је од много раније постављеног споменика, али до ње нема пута. Џаба што нам је ту и гробље, нас не пита нити ико брине како до тамо стићи. Припадамо Мјесној заједници Враћеновићи, иста смо катастарска парцела, али многи добише водовод, ми не. Не знам зашто кад је, кажу, Европа за то дала паре, истиче Албијанић.
Мјесто је 65 километара удаљено од Никшића, а свега шест од Билеће и некада је на том простору било више од двије хиљаде грла ситне стоке и преко 100 крупне. Индустријализација матичне општине многе је, каже Албијанић, одвела у град, а њихови се потомци данас враћају да одржавају имања и куће.
– Нема овдје одавно ни сијела, нити каквих састанака. Сви су нас заборавили, а неколико нежења који су у селу неће да стварају породице. Кад ми стари помремо, са нама ће и Вучји До, категоричан је Албијанић.
Косто Албијанић се након пензионисања вратио у засеок Дедовци понајвише да би пазио мајку Даницу која има 96 година. Каже да је асфалтни пут до Вучјег Дола из правца Враћеновића саграђен далеке 1991. године и да је од тада само једном и то лани поправљан, када су попуњене рупе на цести.
– Да је Бог дао па да никада ни до какве битке није долазило. Нас је ова овдје прославила, али само у књигама. На пола пута смо од Враћеновића до Доњих Црквица, али се до Вучјег Дола може доћи само од Враћеновића, на ову другу страну може једва и пјешке. Љети је инекако подношљиво овдје живјети, а зими и посебно ако има снијега, онда тешко и до испред куће – нагласио је Албијанић.
У сушном периоду пресуше и њихове бистијерне, а допрема воде до скоро беспутног мјеста посебна је прича.
