Лоша путна инфраструктура, чести нестанци струје, неорганизован превоз, неформирање мјесне заједнице, непостојање јавне расвјете и продавнице само су неки проблеми с којима се мјештани Доњег Загарача суочавају. Кажу да је природа лијепа, да би људи радо долазили, али се слабо улаже у то мјесто, па се до неких кућа стиже макадамским путем.
Мјештанин Гојко Раичевић каже да су кубурили с бројним проблемима, од којих је највећи био с водоснабдијевањем.
-Међутим, прије двије године смо добили воду и сада живимо као нормалан свијет. Пут је асфалтиран прије двадесет и више година, али је пропао на неколико мјеста. Грање и жбуње уз пут се не косе редовно, па је непрегледно и угрожена је безбједност учесника у саобраћају. Уз то, многи возе брзо, неколико пута сам од Општине тражио да поставе "лежеће полицајце". Немамо никакве информативне табле о називима насеља и заселака. Мјесна заједница не функционише, нема никаквих састанака. Проблема имамо и са струјом, замијењени су неки стубови, али и даље немамо уредно напајање електричном енергијом. Сруја нестаје и дању и ноћу, дешава се да је нема од осам до 15 часова. Јавну расвјету немамо док Бандићи имају. Лијепо је ово мјесто, једно од најљепших у Црној Гори, али су неопходна већа улагања. У Доњем Загарачу има око 300 домаћинстава, од којих је 200 стално настањено, док остали долазе повремено – казао је Раичевић.
С њим је сагласан и Лука Кековић.
– Код нас политика све рјешава. Ако си присталица политике на власти, добијеш све, а ако нијеси не добијеш ништа. Поред моје куће има 1.400 метара макадамског пута. Тим дијелом гравитира десетак кућа. Када би се то асфалтирало, мени би се пут до Подгорице скратио за око два и по километра. Тај пут сам направио с рођаком. Подносио сам захтјев Општини за асфалтирање, али није било ништа од тога. Код нас се бандере мијењају кад су готове да се сруше. Три дрвене бандере су птице избушиле, само их држе жице. Струја често нестаје. Добили смо водовод и то је добро, али су прављене бушотине за поједине куће. Те бушотине нијесу прављене за опште добро већ за једно домаћинство, док у Горњем Загарачу немају воде ни да пију. Изузетна је земља за виноградарство, нигдје винова лоза не успијева као овдје, затим нар, али омладине нема, школа има мало ђака. Растиње је потпуно затворило пут, непрегледне су кривине и то представља велику опасност. Сами смо плаћалида се овај дио пута покоси – каже Кековић.
Марко Шћепановић наводи да су приоритети превоз, асфалтирање пута и боље електроснабдијевање.
– Да би људи овдје остали, недостаје један комби да саобраћа двапут дневно, јер нема свако ауто. Немамо предсједника мјесне заједнице да бисмо се преко њега обратили надлежнима. Уредили су канцеларију МЗ, али се она никад не отвара. Такође се ни амбуланта Дома здравља не отвара, доктор не долази.Много би значило да се асфалтира макадамски пут од куће Драгана Стојановића до Јабука. Требало би само да се наспе неколико камиона шљунка и да се асфалтира, то није велика инвестиција. Требало би направити и откупну станицу, гдје бисмо могли да продајемо грожђе и остало воће, јер немамо гдје с тим. Немамо ни продавницу. Путем људи не могу да се мимоиђу, све је зарасло у грање. Да су бољи услови омладина, би се вратила селу – казао је Шћепановић.
