Култ Јосипа Броза, његован и дограђиван готово пола вијека, чини своје. На свако спомињање његовог имена избија на површину крајње емотиван однос који су милиони Југословена гајили према њему. Многи су га више вољели и за њим патили него за својим најрођенијима.
Велике амплитуде у његовом понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда због тога су и многобројна свједочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Истовремено, док је градио имиџ заштитника сиротиње, кога боле све неправде овога свијета, стварао је животно окружење обасјано царским сјајем.
Имао је двадесетак вила и резиденција, неколико ловишта, три зоолошка врта, "плави воз", брод "Галеб", својеврсну пловећу резиденцију, два специјална авиона ДЦ-9... Опслуживало га је више од хиљаду људи. Сматрало се да је у Југославији све његово. Био је један од најскупљих владара 20. вијека.
Од Брионских острва створио је неформалну паралелну пријестоницу. Педантни хроничари забиљежили су да архиепископ Макариос, кипарски предсједник, послије посјете овом архипелагу није могао да се уздржи а да не прозбори: "Мада као свештен човјек то не бих смио да кажем, не могу да не помислим како је ово овдје, а не тамо на небесима, прави рај".
Међутим, "највећи син наших народа и народности", поред уживања свих овоземљских благодети, примао је и плату за обављање своје предсједничке функције. У Архиву Јосипа Броза налази се извод из "Службеног листа СФРЈ" бр. 29, на страни 656, у коме је објављена Одлука Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ од 30. јуна 1963, која гласи: "... Предсједнику Републике припада стална накнада за вршење функције у износу од 400.000 динара мјесечно, као и накнада за покриће трошкова репрезентације у износу који се утврђује савезним буџетом..."
У наставку ове одлуке пише да се за ову надокнаду "не плаћају доприноси, порези и друге дажбине". Документ су потписали Мијалко Тодоровић, предсједник Савезног већа, и Едвард Кардељ, предсједник Савезне скупштине.
Наравно да је маршал Југославије и пре ових одлука имао редовну плату и још понека стална примања. Одмах послије рата плата је била 20.000, али је зато фонд за репрезентацију био готово дупло виши - износио је 35.000 динара. Педесетих година прошлог вијека мијења се однос величине плате и репрезентације. Лични доходак Титу је порастао за близу осам пута - био је 150.000 динара. То је било вријеме платних разреда и доходак се делио на два дијела: основни и положајни. Титова основа је била 30.000, колико су износила редовна мјесечна примања посланика Савезне скупштине. Положајна је била четири пута већа, 120.000, примао је сваког мјесеца и једну и другу. Из документа који се у Архиву Југославије води под бројем АЈ 838, види се да су пет година касније, 1958, те двије плате спојене, а износ увећан на 250.000 динара.
Од 1. јануара 1967. месечно прима милион старих динара, односно због деноминације домаће валуте, званично се биљежило као 10.000 нових динара. Послије само седам дана овај износ је званично повећан за још 1.000 динара. У то вријеме то је било више од 1.000 долара, што је и за америчке стандарде била позамашна свота.
Међутим, када је са чела Армије смењен Иван Гошњак 1969, а на његово мјесто дошао Никола Љубичић, на конто маршала стиже још једна плата од 1.000 долара. У строго повјерљивом рјешењу државног секретара за народну одбрану Николе Љубичића о исплаћивању накнаде Титу за обављање функције врховног команданта, од 28. новембра 1969. пише: "... за покриће редовних трошкова у вези с вршењем функције Врховног команданта одређује се износ од 8.000 динара мјесечно почев од 1. децембра 1969. до краја 1970. године. Исплату извршити у једнократном износу на терет Финансијског плана ДСНО, партија 63, позиција 620 на руке пуковника Оцокољић Станислава, личног секретара Врховног команданта. У потпису: Државни секретар генерал-пуковник Никола Љубичић". Истог дана је другу Титу исплаћен додатни доходак, и то три месеца унапријед.
Али не лежи враже, нови шеф ЈНА после само мјесец и по дана, на православни Божић 1970, повећава плату свом врховном команданту за 2.000 динара. Нису то била једина примања доживотног предсједника Југославије. Поред двије плате за функције председника и врховног команданта оружаних снага СФРЈ, Тито је добијао паушални додатак за Орден партизанске споменице 1941, потом стални износ који је био намењен носиоцима Ордена народног хероја. На све то треба додати веома високе, баснословне хонораре од страних и домаћих издавача. То су углавном биле штампане књиге у којима су објављивани говори, које су писали чланови његовог кабинета и други сарадници, бирани по потреби.
Све то вријеме Јосип Броз прима и дјечји додатак за сина Александра Мишу Броза. Почетком педесетих година додатак је био 10.000, а крајем те деценије повећан је на 11.200 динара. Али, то није било све. Добијао је дјечји додатак и за унуке: за Јосипа Броза, рођеног 1947, и Златицу, која је била млађа двије године. Ове пикантерије са дечјим додацима се сазнају из документа Комуналног завода за социјално осигурање Новог Београда од 3. априла 1965. у коме пише: "Обавјештавамо вас да је Предсједнику Републике исплаћиван дјечји додатак на двоје дјеце, Јожека и Златицу - унуке, у износу од динара 7.910 мјесечно. Исплата је вршена на благајни Генералног секретариајта Предсједника Републике и то закључно са 30. ИВ. 1965."
Ова заврзлама се дјечјим додацима види се и из дописа од 5. маја 1965: "...Молимо да извршите исплату дјечјег додатка за троје дјеце: Јожека и Златицу - унуке, и Александра - сина, у укупном износу од 41.900 динара за вријеме од 1. I 1965. до 31. IIi 1965. за троје дjеце, а од 1. II до 30. ИВ 1965. године само за двоје дjеце, обзиром да Александру од 1. априла 1965. не припада право на додатак... Генерални секретаријат је исплатио предњи износ Предсjеднику Репубике уз редовна мjесечна примања на признаницу."
(Новости)
