Мало ко сумња да ће побједа талибана у Авганистану дати насилним исламистичким екстремистима широм свијета историјски подстицај, охрабрујући их у кампањама да сруше и замијене локалне режиме - али је такође открила грешке које су ослабиле џихадистички покрет у протеклој деценији, преноси Гардијан, пренос Nova S.

Сунитски милитанти на Блиском истоку и шире су већ јасно ставили до знања да вјерују да талибанско заузимање Авганистана оправдава њихове стратегије и идеологију. Долазећи само неколико недјеља пре 20. годишњице напада 11. септембра 2001. године, догађаји у Кабулу имају снажан одјек. Многе изјаве су биле веселе.

Али међу џихадистичким групама постоји један значајан изузетак: Исламска држава (ИСИС), која сматра талибане „отпадницима“ због њихове спремности да преговарају са САД-ом, њиховог очигледног прагматизма и неуспјеха у примени исламског законка са довољном строгошћу, преноси Гардијан.

Таква критика није нова – талибани су се суочили са сличним нападима деведестих година када је покрет имао снажне контакте са УН-ом и западним земљама – али сада долази након жестоких борби у Авганистану између локалних припадника Исламске државе и талибанских снага.

У четвртак након што су сљедбеници на друштвеним мрежама објавили жестоке критике, ИСИС је издао своје званично саопштење по том питању, оптужујући талибане да су лоши муслимани и агенти САД-а.

Контраст са ставовима готово свих других насилних исламских екстремиста је оштар. У сриједу су борци подржнице Ал Каиде у Јемену у централној губернији Ал Баида и у јужној провинцји Шабва, славили повратак талибана на власт уз ватромет и пуцњавом из ватреног оружја. У саопштењу, група позната као Ал Каида на Арапском полуострву (АQАП), честитила је талибанима потврђујући своју посвећеност у свргавању локалних лидера насилним путем.

-Ова побједа и оснаживање открива нам да су џихад и борбе једини реалан начин који је у складу са исламским законом за враћање права и протеривање освајача и окупатора- наводи се у сопштењу групе које је превила и објавила обавештајна група СИТЕ.

Десетине других изјава кокје су објавили медији повезани са вођством Ал Каиде и појединим присталицама, преносила је исту поруку: да је побиједа Талибана велико достигнуће и примјер џихадистима свуда.

Слична осећања изразили су лидери и виши свештеници Хаиат Тахрир ал-Шама, сиријске групе која се формално одвојила од Ал Каиде 2016. године и сада доминира северозападном провинцијом Идлиб. Један старији члан групе, описао је преузимање од стране талибана, као „побједу муслимана, побједу сунита и побједу свих потлачених“.

Пакистански талибани или ТТП који се налазе у пограничним регионоима у сусједном Пакистану и има блиске везе са барем једном фрацијом свог авгаинстанског имењака, описали су недавне догађаје као „побједу читавог исламског свијета“.

Осама бин Ладен је делимично директно ударио САД јер је био убијеђен да ће се суперсила распасти ако се нападне, као и Совјети у Авганистану. Свака нова перцепција слабости вјероватно ће подстаћи нове нападе.

Многи џихадисти су видели прилику да поткопају супарничке исламистичке групе које су власт оствариле путем гласачких кутија, иако су и многи од њих поздравили преузимање државе од стране талибана.

-Што се тиче игре демократије, компромиса и пацифизма, то је варљива фатаморгана, пролазна сјенка и зачарани круг који почиње са нулом и завршава се њоме- рекао је AQAP.

Подјеле међу екстремистима око успјеха Талибана откривају велике стратешке разлике, супротстављајући се онима који вјерују у неограничено насиље, изузетну посвећеност доктринарној чистоћи и апокалиптична предвиђања против других који су последњих година показивали већи прагматизам.

Бин Ладен је поручивао својим сљедбеницима да избегавају непотребне смрти међу муслиманима и да више пазе на имиџ у јавности. Оснивач Ал Каиде чак је и размишљао о промјени имена групе у склопу свеукупног ребренда, па је био толико забринут што је њен углед нарушен убијањем муслимана.

Од његове смрти 2011. године, његов насљедник Аиман ал-Завахири, избјегавао је далекосежне нападе на запад у корист стратегије ширења изградњом веза са локалним заједницама на мјестима као што су Јемен или Мали. Међутим, он остаје привржен бесконачном рату против „невјерника и отпадника“, предвођен радикалном авангардом, све до успоставе калифата.

Није изненађујуће да би Ал Каида подржала талибане. Одржавање савеза са групом било је кључно за њен опстанак 25 година, а сада ће јој то бити још важније.

Хаиат Тахрир ал-Шам, који се борио против ИСИС-а у Сирији, недавно је постао прагматичнији, а његов вођа покушва да пређе са насилног екстремизма на хибридни облик цивилне владе и побуне, иако обележен наставком насиља.

Група која је сада на снази и контролише посљедње опозиционо упориште у Сирији, изгледа да је умањила циљ изградње радикалне вјерске државе у земљи и тражила је ангажман са међународним актерима. Опет, ове га услађује са талибанима.

ИСИС и даље представља најекстремнији тренд у исламском милитантном покрету и остаје потпуно посвећен властитој бруталној идеологији. Ове дубоке подјеле могле би да се супротстављају неким пропагандним појачањима која су исламским милитантнима посвуда пружене победом талибана у Авганистану, а могу значити да преузимање можда неће одмах прерасти у талас нових регрута и напада. Ово је, међутим, оскудна утјеха.