Интензивни дипломатски напори америчких и европских лидера нису успјели да одврате Владимира Путина од инвазије на Украјину.
Амерички предсједник Џо Бајден, британски премијер Борис Џонсон, њемачки канцелар Олаф Шолц и други покушали су да спријече војну акцију прије него што је Путин коначно наредио руским трупама да уђу на територију Украјине у раним сатима у четвртак, 24. фебруара.
Француски предсједник Емануел Макрон раније је навео споразуме из Минска као „једини пут на коме се може изградити мир“ након састанка лицем у лице са Путином у Москви.
Макрон је мислио на пар споразума потписаних у главном граду Бјелорусије 2014. и 2015. године у нади да ће се окончати насиље у региону.
У то вријеме, Путин је анектирао полуострво Крим и подржао проруску сепаратистичку побуну у источном региону Донбаса у Украјини након свргавања његовог савезника Виктора Јануковича са мјеста предсједника.
Првобитни споразум, познат као Минск I, потписали су представници Украјине, Русије, Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС) пет мјесеци након сукоба 5. септембра 2014. и лидери сепаратиста које подржава Русија Александар Захарченко и Игор Плотницког и поставили споразум о прекиду ватре од 12 тачака.
Његове одредбе су укључивале размјену заробљеника, испоруку хуманитарне помоћи и повлачење тешког наоружања, али су касније прекинуте након кршења са обје стране.
Следећег фебруара, потписници су поново окупљени да потпишу споразум о насљеднику, назван Минск II, који је разбијен на самиту одржаном у градској Палати независности уз посредовање француског предсједника Франсоа Оланда и њемачке канцеларке Ангеле Меркел, а којем су присуствовали Путин и предсједник Украјине Петро Порошенко.
Минск II, потписан 12. фебруара 2015, захтијевао је од учесника да се придржавају следећих 13 тачака:
•Тренутни и свеобухватни прекид ватре.
•Обје стране повлаче све тешко наоружање.
•Мониторинг и верификација од стране ОЕБС-а.
•Да започне дијалог о привременој самоуправи за Доњецку и Луганску област, у складу са украјинским законом, и призна њихов посебан статус резолуцијом парламента.
•Помиловање и амнестија за људе који су учествовали у борби.
•Размјена талаца и заробљеника.
•Пружање хуманитарне помоћи.
•Обнављање социо-економских веза, укључујући пензије.
•Влада Украјине врати пуну контролу државне границе.
•Повлачење свих страних оружаних формација, војне опреме и плаћеника.
•Уставна реформа у Украјини, укључујући децентрализацију, са посебним помињањем Доњецка и Луганска.
•Избори у Доњецку и Луганску под условима који ће се договорити са њиховим представницима.
•Интензивирати рад Трилатералне контакт групе која укључује представнике Русије, Украјине и ОЕБС-а.
Међутим, ни њени услови нису испоштовани, при чему је Русија инсистирала да није страна у сукобу и да се споразум стога не примјењује, уз образложење да не може да уклони оружане снаге и војну опрему из Доњецка и Луганска с обзиром на то да су борци дио сепаратистичке побуне и нису своји.
Двије стране су и даље у сукобу око сврхе Минска II, при чему Украјина на њега гледа као на средство помоћу којег може поново да успостави контролу над својом границом, док Русија то види као шансу да додијели аутономију побуњеничким територијама, ефективно дајући Кремљ глас у украјинској спољној политици преко пуномоћника.
Изгледи избора у Донбасу су такође контроверзни с обзиром на то да повећавају могућност да бивши сепаратистички војсковође сједе у парламенту или да освоје високе функције у полицији, што је неподношљив исход за многе Украјинце.
„Кључне политичке одредбе су неспојиве, по мом мишљењу, са постојањем Украјине као суверене земље“, рекао је Данкан Алан, сарадник у Четам хаусу који је специјализован за споразуме из Минска, за Отворену демократију, тврдећи да оне представљају „веома замршен и конфузан поступак секвенцирања”.
Макрон је желио да глуми миротворца, не само зато што се суочава са борбом за сопствени реизбор овог априла, и надао се да ће успјети да убиједи свог недокучивог руског колегу да одустане од својих амбиција према Украјини и непријатељства према НАТО-у и прихвати услове Минск II.
Изасланици првобитних потписника састали су се у Берлину да разговарају о споразуму 10. фебруара, док ће Савјет безбједности Уједињених нација поново расправљати о њему ове сриједе, али је од тада постало јасно да за осам година није могао да буде окончан без војних акција.
