“... дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио“, завршетак је чувене приче „Башта сљезове боје“, још чувенијег писца Бранка Ћопића. Као својеврсни омаж њему, и дјетињству, својој првој самосталној изложби фотографкиња Мелиха Шушкавчевић дала је управо назив „Башта сљезове боје“. Изложбу ће отворити у уторак, 11. маја, у 20 часова проф. др Борис Брајовић, у Шипчанику. Љубитељи арт фотографије имаће прилику да је у овом простору погледају 12, 13. и 14. маја, од 15 до 17 часова.
А, о њеним арт фотографијама – мртвим природама као и појединачним костимираним сценама повезаним у приче, фотографкиња, проф. др Маја Ђурић је у тексту „Молитва, ка естетици портрета и режије“, између осталог записала:
– Причајући своје приче, Мелиха ствара свој свијет у фотографији: свијет пун визуелне интимности, ерупције, наративног, богатих, засићених боја, детаља тканина, симболичних предмета memento mori; кјароскуро… Она не проналази фотографију него је прави – закључује др Ђурић.
• Откуд љубав према фотографиjи? Како jе све почело? И, како сте јој се поново вратили?
– Љубав као љубав, не знамо одакле нам, како почиње и зашто баш ТА љубав, али знамо да jе ту и тада желимо да jоj будемо близу. Стицаjем околности, та љубав jе била „на чекању“, али сам jоj се вратила чим су се отворили путеви за поновни сусрет! А ту љубав сада желим подиjелити са свиjетом.
• Изложбу сте носталгично насловили „Башта сљезове боjе“. Такође, у каталогу наводите да jе на Вас, као диjете, изузетан утисак оставило упознавање с Бранком Ћопићем. Да ли се ту крије одговор зашто сте се опредиjелили за оваj назив изложбе?
– И назив jе дошао лако и на неки начин се подразумиjевао. Све jе ово игра, а игра подсjећа на дjетињство и Бранка Ћопића. Па нека буде ова изложба и у његову част.
• Што jе Ваша башта сљезове боjе некад, а што сада?
– Некад jе то била само прича, сада jе филозофиjа, носталгиjа, фотографиjа.
• Представљате се арт фотографиjом. Зашто Вам jе она блиска, изазовна, зашто jе волите – да ли jе то можда због могућности креирања приче?
– Да, писац прича причу риjечима, а jа фотографиjом. Кроз арт фотографиjу може бити испричано мноштво прича, зависно ко jе гледа и како jе доживљава. Jа сам дала називе фотографиjама, али ти називи не мораjу бити називи за гледаоца. Он може да има своj назив и своjу причу. И jа волим да чуjем причу из „другог угла“ и како неко „чита“ моjу фотографиjу.
• Радили сте фотографиjе у боjи. Зашто? Да ли jе то можда потреба и да на неки начин одате признање (дивљење) неким епохама у ликовноj умjетности?
– Живећи у Западноj Европи, а посебно у Холандиjи, имала сам прилике уживати у дjелима старих мајстора. Не можете а да им не искажете дивљење. Ликовна умjетност jе стариjа сестра фотографиjи и jа jе jако волим, нарочито психолошку дубину портрета старих мајстора. Епохе на моjим фотографиjама су носталгична башта сљезове боjе, али у исто вриjеме и наша обоjена стварност.
