Jедан од наjвећих виолиниста нашег доба, концерт-мајстор Лондонског симфонијског оркестра, коjи се може похвалити солистичком кариjером, упоредо гради и педагошку, те је професор на три универзитета - београдском, новосадском и лондонском, Роман Симовић, у интервјуу за „Дан” каже да нам jе свима музика потребниjа више него икада. Бjежање у метафизику, у нешто неовоземаљско, бjежање од сурове стварности у лиjепо и савршено искрено.
– Музика нас чини срећнима, а то jе ваљда потребно људима у овоj ситуациjи у коjоj смо се сви нашли, каже наш прослављени виолиниста на почетку разговора.
• На коjи начин пандемиjа утиче на Вашу кариjеру, виртуозност, начин свирања, али и поимање музике?
– Када су Аниту Ласкер, челисткињу коjа jе преживjела страшне логоре Аушвиц и Берген-Белсен питали да прокоментарише тренутну кризу, рекла jе: ви не знате шта значи криза! То каже жена коjа се спасила захваљући томе што jе знала врхунски да свира неки инструмент у чувеном логорском оркестру Алме Роуз. Криза jе било и биће их. Све jе мање „конвенционалних” ратова на какве смо навикли, макар у овом „цивилизованом” диjелу свиjета, али jе очигледно да ће све више бити биолошких изазова. Нико ниjе могао да замисли да ћемо сви оволико бити паралисани и да ће криза тако дуго траjати. Сада, када мислимо да има наде са разним вакцинама креће нови „рат” између ЕУ, Русиjе, Кине и Америке: чиjа jе вакцина демократска, а чиjа ниjе - док огроман броj људи и даље умире. Сумња се у моћ и знање jедне велике Русиjе или Кине док се вjешто прикриваjу разне нус поjаве jедног Оксфорда.
Е, сад замислите културу и умjетност коjа се налази поново у кризи. Коме jе потребна умjетност када jе свиjет у наjвећоj кризи од Другог свjетског рата?!
Када вас одjедном затворе у обjекат становања и откажу вам готово све концерте, као ствараоца тог имагинарног свиjета потпуно вас паралишу, узму вам ваздух коjи дишете, ви се потпуно изгубите... И онда настаjе свакодневна борба. Свако од нас се бори на своj начин, неко онлаjн, неко учећи нови репертоар, неко читаjући. Британска влада, рецимо, мотивише људе да промиjене професиjу. Кажу сада jе прави тренутак да Фатима (дjевоjка са билборда у балетанкама коjа се спрема за представу) помисли да ради нешто друго. Но, „Фатима” можда не може, ако ви мени узмете инструмент мог стваралаштва jа више нисам жив! Ово ниjе хоби, ово jе нешто што захтиjева свакодневно мукотрпно одрицање и тежак рад коjи често плаћате своjим здрављем. Ово jе нешто што jа радим безмало 35 година. Радим врло озбиљно и то jе моj jедини начин живота.
• Многи су почели да наступаjу онлаjн, шта мислите о томе?
– Онлаjн свирање у кућним условима можда добро функционише за политичаре, поготову за оне коjи никада у животу ниjесу ни дошли на концерт или на неку врхунску позоришну представу. Зашто да се у сали од двиjе хиљаде људи не допусти да двjесто слушалаца, са маскама, поштуjући све мjере, дистанцу, присуствуjу концерту и да се таj концерт деси, кад умjесто тога можемо отворити шопинг центре, ресторане, барове и сличне обjекте, његуjући „културу” потрошачког друштва. Гдjе jе ту логика? Апелуjем да jе кључно да се вратимо у концертне дворане и омогућимо умjетнички израз. На краjу краjева, не тражим од политичара да разумиjу чиме се ми бавимо. Умjетност jе исто као и виша математика, ниjе за широке и недовољно образоване масе, али представља суштину нашег постоjања.
• На коjи начин jе пандемиjа пореметила музички живот у Лондону и свиjету? Да ли ће човjечанство, музички свиjет приjе свега, трпjети далекосежне посљедице епидемиjе или ћемо наставити тамо гдjе смо стали?
– У Лондону jе ситуациjа слична. Ториjевци толико добро разумиjу музику да jе наш шеф диригент, легендарни сир Саjмон Ретл риjешио да оде за Њемачку 2023. године, иако jе са ЛСО-ом желио да оконча своjу кариjеру. Њемачка влада је на почетку пандемиjе дала 51 милиjарду еура за културу. Jер, знаjу Њемци да jе то њихов основни стуб, а ако изгубе културу, у периоду опште глобализациjе, урушиће се идентитет државе. Ториjевци су дали милијарду и по и, његуjући културу политичке лажи, рекли да нико у Европи толико ниjе дао, ваљда мислећи да ми не гледамо исти дневник. Осим тога, толико су добро осмислили Брегзит са своjим националистичким схватањима, да сам jа као и многе моjе колеге изгубио прве концерте ове године у Шпаниjи и генерално у ЕУ, jер сада, послиjе првог jануара, морате имати визу да бисте као житељ Британиjе свирали у ЕУ. Али, не потресаjу се британски владари превише због тога, важно jе да „сачувамо границе”, што год им значила та парола за вриjеме референдума. ЛСО се у овоj ситуациjи, ипак, сналази лавовски. Ми имамо среће да нас воде способни људи. Тешко jе бити Нострадамус у овоj ситуациjи и предвидјети да ли ћемо се икада вратити на старо. Кажу да више ништа неће бити исто. Тренутно влада jедан општи хаос и треба да прође много времена да се у Европи договоре да ли ће вас као музичара пустити са кинеском „недемократском” вакцином или ћете морати при уласку у сваку земљу радити PCR тест.

• Више пута сте изjавили да бисте вољели да се вратите, али да се за то нису стекли услови. Да ли jе ово стање у коjем живимо можда дониjело неке нове опциjе, идеjе?
– Рано jе jош размишљати о повратку. Послиjе концерта са Валериjем Гергиjевим у „Сава” Центру у Београду, добио сам писмо од Владе Србиjе из кабинета Ане Брнабић са предлогом да убудуће представљам културу Србиjе у свиjету, као Црногорац морао сам из моралних разлога то одбити. Рекао сам да приjе свега, иако сам jедан добар дио живота проживио у Србиjи, да имам црногорски пасош, али казао сам: „Хвала Вам, пуно, што циjените оно што радим и како то радим, и да ми jе част што би се Србиjа поносила моjим радом, стваралаштвом и умиjећем”.
Дакле, они су имали знања и обратили су пажњу на чињеницу да jе „тамо неко” ко се презива на „ић”, а неко jе вриjеме живио у Србиjи, наступао са великим диригентима не само у Београду, већ и по свиjету, и закључили да би требало видjети за шта би нама, као држави то било корисно. Нисам видио да jе Црна Гора икад размишљала на таj начин, осим медиjских препуцавања ко jе коме кога „украо” и приче иза коjе не стоjи jасна стратегиjа, о националном и културном идентитету. Мора постоjати узаjамно интересовање, мене као умjетника и државе коjу несебично представљам као њихов амбасадор, а коjи не добиjа ништа заузврат. Jедино што ми можемо свиjету понудити као нашу личну карту, уз лиjепе плаже за купање, јесу наша култура и спорт, то су прави амбасадори државе.
• Шта jе то што би Вас опредиjелило да се вратите?
– Чуо сам да амбасадори Црне Горе добро живе „представљаjући” нашу земљу у свиjету. Оног тренутка када осjетим страст, идеjе, поштовање... размислићу jош jедном.
• Кад Вас можемо чути у Подгорици или Црноj Гори?
– То морате питати људе коjи се баве организациjом концерата у Црноj Гори. Ако сам им потребан знаjу гдjе да ме нађу и jа ћу увиjек радо доћи.