Jедна од наjцјењенијих глумица млађе генерациjе на нашим просторима Хана Селимовић своj велики глумачки таленат потврђује већ годинама на позоришној сцени. Зато није изненађење податак да је за само једну улогу, у представи "Отац на службеном путу", добила чак осам награда. На почетку кариjере je била готово у потпуности посвећена театру, но како вриjеме одмиче све је више гледамо на малим и великим екранима. Недавно је освојила ТВ публику својом улогом у серији "Беса", једној од најзапаженијих и најзагонетнијих у тој живописној галерији ликова.
– Нисам терен промијенила, само сам увела и додатне дисциплине. Одговор на ово питање jе наравно jедноставан, увијек сам бирала проjекте коjе желим да радим према ономе што бих жељела да гледам као публика. Ако ме нешто на том нивоу не интересуjе, не видим зашто бих у томе судјеловала ни као учесник. До скоро наш играни ТВ програм ниjе нудио много, а већ дуго имамо приступ различитим платформама коjе нуде увид у стваралаштво на глобалном нивоу. Ми као свака мала култура каскамо, али некада и на прави начин идемо за оним што су стандарди постављени на неким просторима, коjи много улажу у ову врсту индустриjе. Не треба ни слијепо ићи за нечим што jе створено у могућностима далеко богатиjим од наших, али не треба ни живјети прошли вијек, када смо већ добрано загазили у оваj.
• Да ли постоjи подjела на глуму испед камере и на сцени? Шта Вам jе ближе и драже?
– Моj посао jе и jедно и друго. Волим да радим добре ствари, небитно ми jе за коjи медиj.
• Гледамо Вас у ТВ серији "Беса". Риjеч jе улози инспекторке Еуропола. Како сте градили ову улогу коjа jе веома комплексна, jер њен карактер ниjе ни бијел ни црн, већ jе у лику много тога присутно, изражено, сакривено?
– Срећом, у овоj сезони сам добила простор за имплементирање свих тих ниjанси о коjима говорите, и драго ми jе да се то види. Људи нису само бијели или само црни, па нема разлога ни да то буду ликови у фикциjи. Врло jе сложен посао направити карактер коjи неће бити jеднодимензионалан, и за то jе потребно много услова коjи мораjу да се поклопе. Срећна сам jер имам утисак да се у овоj сезони са моjим ликом то и догодило, а вољела бих да то генерално постане и пракса, а не инцидент. Ми често имамо погрешан приступ о битном и небитном када се ствара jедна улога. И због, прије свега новца, времена и осталих џелата коjи стоjе над главом при jедном снимању, наши људи су често склони да се одричу детаља, jер као, они нису битни за главни ток. Међутим главни ток не би постоjао без притока, као што ни jедан склоп људског карактера не постоjи без одређених околности, и примјеса коjи га чине сложеним и чак контрадикторним. Али мислим да jе ту jедан од наjвећих проблема што ми морамо почети да уводимо институциjу тзв. Writers room-ова. Ниjе реално да jедан човјек напише цијелу сериjу колико год био брилиjантан. То jе велики посао, коjи мора извршити адекватан броj људи. И наjчешће када говоримо о суштинскоj разлици између нашег и страног програма, она jе прво ту, у самом писању.
• Jедна сте од првих глумица коjа jе jавно указала на чињеницу да се људи годинама не запошљаваjу већ раде хонорарно и на таj начин експлоатишу и (на неки начин) уцjењуjу. Да ли се и шта промиjенило сада када сте стални члан Атељеа 212?
– Промијенило се за мене лично, у смислу неке нове сигурности, али се ниjе промијенило за море других слободних умјетника чиjа jе егзистенциjа стално на ивици ножа. Притом, да се не лажемо, глумачке плате варираjу између 500 и 700 еура, у данашње вријеме ниjе то неки живот на високоj нози каквим га се често у jавности сматра. Али парадокс jе да се у глумачком свијету или живи као у доба социjализма, на вјечноj а често и незаслуженоj плати у институциjу, или се живи наjсуровиjи облик тржишног пословања коjи припада овом систему у коме живимо. Сматрам да ни jедан ни други облик пословања нису идеално рјешење, и да би закон морао да се добро претресе, да би се нашле неке нове методе, коjе би и саму понуду на умјетничкоj мапи земље, довеле на jедан нови ниво квалитета.
• Не криjете своjе мишљење и ставове и веома сте друштвено освиjешћени. Да ли то има везе кад бирате улоге? Да ли дешавања изван сцене утичу, и како, на Вас?
– Све jе повезано и наравно да моj читав склоп коjи укључуjе и социjалну свијест, утиче на моjе и умјетничке а и друге изборе. Прилике у коjима живимо такође у великоj мјери утичу и на начине на коjе стварамо, а такође постоjе и неки унутрашњи параметри, коjи одређуjу важност одређене теме за мене. Они су понекад и интимни и ирационални, тако да jе о њима бесмислено говорити jавно.
• Када се осврнете на своjу досадашњу кариjеру и школовање да ли jе одлагање уписа на глуму Ваша предност у смислу истраjности, упорности и посвећености професиjи коjу сте изабрали?
– Па, заправо, ниjе се десило никакво одлагање. Послије другог пада на ФДУ отишла сам на приватан факултет и уписала глуму код проф. Небоjше Дугалића. Али та одбиjања jесу утицала на мене у великоj мјери, и не само на добре начине, иако вјеруjем да jе краjњи исход испао и више него добар. Не бих мијењала таj пут, важно jе што се догодило све баш на таj, грбавиjи и компликованиjи начин. Дакле, то ме jе научило нешто о животу, и о чињеници како ствари у њему функционишу. А истраjна, упорна и посвећена сам била, и прије одбиjања на Факултету драмских умјетности. То jе дио мог карактера, па им не бих баш приписала те заслуге.
• Како изгледа онаj дио Вашег живота коjи ниjе "глумачки". Како видите себе за 10, 20 година?
– Као и сваки други живот, нема ту нарочите мистификациjе, jавне личности такође имаjу наjрегуларниjе животе, па не видим уопште шта jе ту толико занимљиво. А, такође, као и сви други и ми имамо право на неку врсту интиме и на потребу да не дијелимо све на увид свима. Не постоjи шанса да видим себе за десет или двадесет година. Не желим да преjудицирам, научила сам да jе много боље живјети дан по дан.
• Стигли су празници. Имамо ли шта славити? Шта желите себи, а шта публици?
– Желим нам здрав ваздух за удахнути. То се сада заиста намеће, као приоритет.
Светлана ЋЕТКОВИЋ
