Весна Пећанац је 1979. године дала интервју за лист „Здраво” у ком је говорила о одустајању од факултета и послу у продавници који је крила од родитеља, о глумачким почецима и улози Јоке Бандић у серији „Осма офанзива”.
Текст који је објављен на сајту Југопапир преносимо у цјелости:
Весна Пећанац илити Јока Бандић тренутно ништа не снима и не игра у Атељеу 212. Заузета је спремањем пелена и бенкица за своје обданиште. За читаоце листа „Здраво“ Весна први пут прича како је постала глумица.
- Све за улогу Јоке Бандић ишло је глатко и брзо, што се не може рећи за мој улазак у храм богиње Талије. Доста је времена од тога прошло па могу да причам без страха да ће се тата љутити. Умјесто у гимназију, уписала сам се у економску школу, јер ми је наставница математике створила такве комплексе да сам се ужасавала и таблице множења. И тако, бјежећи од бројева, ја стигнем тамо гдје их највише има!
Али, имала сам среће да добијем професорку која је умјела да ми приђе и тако сам заво1ела математику и постала одликаш.
Иначе, све ме је у животу интересовало: фолклор, марксизам, кошарка… Завршила сам курс за манекене и с екипом Центротекстила путовала по цијелој Југославији.
Најљепше што памтим из тог периода су баш та путовања. И тако, завршила сам економску школу одличним успјехом и уписала се на факултет. Економски, разумије се… Добро ми је ишло, полагала сам испите и стигла до треће године. Била сам задовољна све док нисам кренула на праксу. Тада су почела прва разочарења… Рачунске машине и цифре, цифре… Почела сам да их сањам. Ухватила ме је паника. Зар читавог живота да се дружим само с бројкама! А већ сам се интересовала за глуму и смишљала како да спроведем неке своје идеје везане за позориште…
Између касе и џакова
Пошто ми је отац био много строг, нисам смјела ни да помислим да ће се сложити да сада у трећој години мењам факултет и још идем у глумице! Често је имао обичај да ми каже: „Без мене и прута, ништа нећеш постићи”. Одлучила сам да за родитеље и даље „студирам економију”, а за себе радим и спремам новац за следећу годину коју сам планирала за студије глуме.
Запослила сам се као касирка у једној самопослузи. Цијеле године преда мном је дефиловала права галерија типова. Kаквих све људи нема! Неко је у стању да те толико измалтретира због ситнице да ти се не живи. Срећом, ја нисам малодушна и храбро сам издржала и људске ћуди и тешке џакове које сам вукла из магацина сваке вечери.
Знала сам шта хоћу и није ми падало на памет да одустанем. Увјеравала сам себе да ће ми касније као глумици користити познавање психологије. Људе најбоље упознаш из овакве перспективе. Пријемни испит сам спремала сама и нисам баш направила најсрећнији избор. Kада је изгледало да ће све моје жеље и наде пропасти, неко од чланова комисије је предложио да изведем још нешто – по слободном избору.
Сетила сам се своје омиљене забаве још из школских дана: да имитирам познате глумице. И кренула сам. На крају сам, охрабрена реаговањем чланова комисије, почела да имитирам и свог тату. Изгледа да је то било пресудно! Kући сам дошла спремна да издржим и батине, јер ме тајна коју сам крила цијелу годину већ јако притискала. Испричала сам одакле долазим и шта се све догађало на пријемном. Kад оно, мој се Пећанац одушевио, смијао до суза и понављао: „Зар ти нисам увијек говорио да без мене нећеш ништа постићи?”.
Да потјера овчице!
Академију сам завршила на вријеме, добила ангажман у Атељеу 212. Срела сам човјека свог живота, имамо сина Луку и сад очекујемо сестру или брата маломе. А како изгледам, могло би их бити и троје! Али, да се вратимо на мој посао.
Телевизијска публика ме је сада видјела у улози Јоке Бандић. Мало ко зна да сам ја и по оцу и по мајци љута Kрајишкиња. Kада сам из новина сазнала да ће се снимати „Осма офанзива”, нека туга ме свила што нисам и ја у екипи.
Моја баба Мика, једна од првих предсједница Антифшаистичког фронта жена у Босни и Херцеговини, стално ми је говорила да се не погосподим и да не бирам све неке „онакве” улоге, него да величам нашу жену. И замислите сад како ми је било: серија треба да се снима малтене у дворишту мојих дедова, а мене ни у једном кадру! Неколико дана сам се ломила и одлучила да телефонирам режисеру Соји Јовановић.
Чинило ми се да ћу бити задовољна ако ме ангажује и за неку епизодицу. Макар овчице да потерам! Звала сам је и објаснила своју велику жељу. Обећала је да ће видјети шта може да уради. Није ме изневјерила. Вијест да ћу ја бити Јока Бандић примила сам с одушевљењем и прекинула љетовање. Ни Лукина енергија, ни моја повишена температура нису нас спријечили да одмах из Врсара кренемо у Kрајину на снимање.
Kрајина се покренула
Јока ми је као лик била врло драга и блиска. Моји родитељи и данас говоре тим језиком па ми лектор није био потребан. Одмах сам се уклопила у атмосферу. Не могу, а да не похвалим своје Kрајишнике. Иако је било вријеме љетних радова, сви су се масовно одазвали. Од најмлађих до најстаријих. Учествовали су у снимању, позајмљивали су нам ношње које су годинама љубоморно чували.
Kад се за потребе снимања требало селити у Војводину, све је кренуло: људи, жене, дјеца, са стоком и стварима – на воз. И у Војводини смо наишли на изванредан пријем. Тамо је већ почело хладно вријеме па су нас домаћице загрејале топлим чајевима и колачима. С тог снимања остале су ми предивне успомене. Сад се у очекивању новог члана породице мало одмарам и имам у виду примједбу своје управнице Мире Траиловић: „Зар опет? Па, Весна, овдје треба и да се ради - говорила је тада глумица.