Пјесник Милан Ракуљ jедан је од добитника награде "Печат вароши сремскокарловачке" за 2021. годину. Рођен је 1985. године у Ливну. Дипломирао је српски jезик и књижевност на Филолошком факултету у Бањалуци, гдjе живи и ствара. Наjмлађи је прошлогодишњи лауреат који је након двиjе књиге обjављене у Бранковом колу, награду "Печат вароши сремскокарловачке" примио за трећу по реду пjесничку збирку "Разгледнице из Трећег свиjета".
• Недавно сте добили награду ''Печат вароши сремскокарловачке''. Шта за Вас значи једно такво признање?
– Како је ријеч о једној од најстаријих награда за поезију на српском говорном подручју, значи ми то што се и моје име нашло на, заиста импозантном, списку добитника овог признања, са једне стране. Са друге стране, значајно је и то што је књига "Разгледнице из Трећег свијета" постала медијски видљивија. Доказ за тако нешто је и то што је захваљујући овом признању, између осталог, ваш медиј објављивао моју поезију и што сада разговарамо.
• Књижевник сте и новинар. Колико се та два занимања преплићу, а колико су супротстављена?
– Основна разлика између књижевности и новинарства је та што у новинама читамо о стварним ликовима који обично говоре лажи, док у књигама читамо о измишљеним ликовима који говоре суштинске истине. Срећом, изузетак је новинарство из области културе.
• Шта је за Вас поезија?
– Слажем се са дефиницијама да је поезија највиши облик духовне и емотивне писмености, те да је најгушће агрегатно стање једног језика. Мене лично што се тиче, дуго сам сматрао да је поезија бјежање из постојећег у неке боље и љепше свјетове, док нисам дошао до закључка да је поезија живот сам. Поезија је љепши дио већ постојећег свијета. Поезији се обраћамо по нужди и потреби, због уживања или ради терапије. Док ствара, пјесник је конобар и психотерапеут у једном. Остатак времена, вјерује да је на правој страни шанка само када њега служе. Пјесник је заправо хедониста који је незадовољан свијетом.
• Вјерујете ли у будућност књиге и читаоца?
– "Не надајте се да ћете се ријешити књига", наслов је Умберта Ека који је све рекао на ову тему. Будућност књиге је релативно безбрижна. Кажем релативно, због тога што је садржај књига у књижарама све више упитан. Књиге поезије готово су протјеране из књижара. Штампају се у малим тиражима и тешко су доступне. Међутим, поезија је у могућности да опстане не само без књижара, него и без књига. Сада већ дођосмо до наслова "Кад су Срби читали ушима" Петра Пајића. Као кратка форма, поезија је захвална за интернет, а традиција говорења поезије такође је жилава. Дајем само један примјер: Владислав Петковић Дис пјесму "Наши дани" написао је 1910. Глумац Горан Султановић ову пјесму рекао је на Националној академији "Србијо памти" одржаној поводом деценије НАТО бомбардовања СР Југославије 2009. године. Довољно је на Јутјубу да послушамо ову Султановићеву интерпретацију како бисмо осјетили моћ и неуништивост пјесничке ријечи. Додатна објашњења су сувишна.
• Има ли поезије ако није субверзивна?
– Сам чин размшљања својом главом данас је субверзиван, да не говорим о писању поезије. Додворавање жени може, али и не мора бити поезија, додворавање систему и наметнутим наративима, никада. Писање поезије је политичка некоректност.
А.Ћ.
