Фабула романа Срђана Срдића, „Љубавна песма”, говори о глобално успjешном музичару коjи jе провео децениjе у чудном односу са jедном женом. Срдић објашњава да му је намjера била да "напише истински роман, наjбољи коjи може да напише у датом моменту", појашњавајући што је претходило његовом стварању. У роману истражуjе интиму, емоције, еротику, уопште могућности опстанка љубавног партнерства у условима апсолутне посвећености или без ње, наводи Срдић.

Роман нема чврсту структуру, главни лик се увијек налази између свијести и подсвијести, или сања или се политички некоректно понаша, а све у намјери да оствари идеале који долазе из популарне културе, нарочито Берточлучијевог филма "Танго у Паризу", гдје се могућност остварења успјешног љубавничког односа заснива на томе да партнери не знају ништа једно о другоме, каже Срдић. Но, када дође до разоткривања, то ипак доводи до катастрофе. За разлику од неких претходних остварења, значај музике није наглашен, иако не изостаје ни у овом роману, јер се главни јунак романа поистовјећује с неким великим музичарима, који су као и он, били остављени.

Ипак, цинични главни лик Срдићевог романа, који сматра да је љубав немогућа, нарочито у браку, показује емоционалну емпатију према дјетету које не може да говори.

Срдић се осврнуо и на чињеницу да се поиграва цитатима, реминисценцијама на друге умјетнике и њихово дјело.

– Постоји романтичарска идеја да је писање мука само по себи, да је то нешто јако трауматично, страшно, да је то патња. Парадоксално, ја сам схватио да то тако може бити, али да не треба бити тако. Јер, не знам за посао забавнији од овог. Да ме ово не забавља, да ме то не испуњава, и да не мислим да је ово најбоље што могу да урадим на овом свијету, не бих то ни радио. А, радује ме и што постоје људи који читају што пишем - рекао је Срдић, између осталог, додајући да све што постоји даје нам за право да га искористимо и интервенишемо на њему.

Ж.Ј.