Захваљујући разговору Станојевићеве са Петровић Косор, више смо чули и о самој ауторки, као и о томе како она доживљава поезију и књижевност уопште.
Косор Петровић истиче да се многи данас баве писањем поезије, и да објављују књиге. Но, по њој, да би се неко назвао пјесником, потребно је много више, при чему скромно каже да она нема претензије да носи назив пјесникиње "националне класе", нити да је прихватају широке народне масе. Додаје да пише на мах, и да не успијева увијек ни да збиљежи оно што извире из ње.
– Не сматрам себе пјесником. За мене, пјесника треба да потврди вријеме, његове пјесме требају да заживе и да живе, да буде прихваћено. Поред Десанке Максимовић, Вита Николића, Леса Ивановића, Весне Парун, мене би било срамота да се назовем пјесникињом. Мора се достићи и одређени ниво писања и прихваћености да би могао да кажеш: "Ја сам пјесник" - каже, између осталог, је Петровић Косор.
Она додаје и да је ово њена прва промоција, а да се досад оглашавала и с публиком комуницирала углавном путем друштвених мрежа, као и на регионалним књижевним фестивалима. Захваљујући поезији и друштвеним мрежама, додаје, успјела је да упозна дивне људе с цијелог простора бивше Југославије. Поред поезије пише и кратке приче.
Ж.Ј.