Публика на промоцији / -ФОТО: ФЕСЈБУК НБ БУДВЕ

Пјесников допринос култури сјећања

"Пепео" је Уљаревићев допринос култури незаборава људског злочина, али и православни аспект његове лирике, наставак његове досадашње пјесничке авантуре која се креће дисциплиновано у односу на савремене токове српске поезије – каже Желидраг Никчевић

Пјесник Радомир Уљаревић представио је у Академији знања, у организацији Народне библиотека Будве, своју књигу поезије "Пепео" која је овјенчана Змајевом наградом Матице српске за најбољу књигу поезије на српском у 2020. години.

Промоција је почела пјесмом "Лутка" која није из збирке "Пепео", али је Уљаревић поклонио ове стихове. Потом је о његовој поезији говорио књижевни критичар Желидраг Никчевић, који се присјетио и неких других истакнутих културних дешавања ранијих година у Будви. Епитет врхунског, како је додао Никчевић, без зазора се може додијелити и Уљаревићевој поезији, за коју каже да је "изузетно висок ниво савремене српске поезије". – Његова поетска фигура на ширем простору је јако истакнута – каже Никчевић.

Он додаје да је био један од чланова жирија за додјелу Змајеве награде и да је одлука донијета једногласно, али да је на својеврстан начин то била чудна одлука.

– Једна тако релативно кратка књига, у којој нема много стихова ни ријечи, нарочито нема много разбарушених осјећања, нема много маште, пречицом је стигла до критичарског нерва и да се види да је то негдје сами врх наше данашње поезије - рекао је Никчевић, додајући да је "Пепео" доказ законитости правилности лирске путање Уљаревића.

Неке пјесме као да су рођене, а не створене

По Никчевићу непримјерено је непјесничким језиком говорити о књизи "Пепео", тумачити је критичарски, јер је ријеч о чистој поезији, минимализму веома блиском православном апофатичком тумачењу. Како наглашава, неке пјесме чини се као да су рођене, а не створене. Посебно истиче Уљаревићев пјеснички језик који на узвишен начин говори о патњи, страдању, општечовјечанској несрећи, притом не додајући политичке примјесе.

Како каже Никчевић, колико су пјесме дирљиве, чак пожелите да нијесу написане, јер су настале из конкрентих историјских дешавања. А, опет добро је да постоји таква књига да би се овјековјечило и спознало до какве патње један човјек може да доведе другог.

- То је и Уљаревићев допринос култури сјећања, незаборава људског злочина, али и православни аспект његове лирике, наставак његове досадашње пјесничке авантуре која се креће дисциплиновано у односу на савремене токове српске поезије - рекао је Никчевић.

Како истиче, пјеснички развојни пут Уљаревића се креће од лирско- иронијске, саркастичне, робусне поезије, па је прешао на социјални бунт вјешто демаскирајући доба соцреализама, да би 2015. године "Школом одучавања" то амбивалентно усложило, али његов исказ је постао скоро савршена једноставност, како оцјењује проф. Јован Делић. И, притом је постомдерниста који је складно повезао са класичном народном традицијом.

– Енергију народног језика и народне логике, митске формуле које нам се враћају, дискретно увлачи у своје пјесме, да видите како он то подразумијева и не измишља, а нарочито их не понавља. Истовремено, искомпликовано је овим иронијско-критичким и саркастичним призвуком који задржава до "Школе одучавања" - истиче Никчевић.

Представљање Уљаревићеве збирке модерирала је пјесникиња Станка Станојевић, која је и сама говорила о збирци "Пепео". Наглашавајући да је његова поезија пророчка.

– Уљаревићева поезија је цјелокупним својим бивством надпоезија, мета поезија лишена личног. Уз присуство оног што боли и тиња то је поезија колективног искуства и памћења, оног што нас одваја и чини човјеком да не бисмо постајали бивши људи, да би трајало, да бисмо се сјећали - рекла је, између осталог, Станојевић.

Током промоције и публика је добила прилику да разговара са Уљаревићем.

Ж.Ј.