Никита Миливојевић / -ГРАД ТЕАТАР БУДВА

Мањак географије и вишак историје не спречавају ме да радим представе

Редитељ мора од старта да претвори литературу у сценски језик. Никада прочитана ријеч и изговорена на сцени није иста. Увијек морам да пронађем неки језик моје представе који је инспирисан литературом, али који је аутентичан, аутохтон

Редитељ Никита Миливојевић након 20 година вратио се на фестивал "Град театар". Овај пут, режирао је комад "Зелена чоја Монтенегра", по истоименом роману Мома Капора и Зука Џумхура, а који је премијеро изведен прексиноћ у амфитеатру Манастира Свете Тројице у Стањевићима. Представа, која је копродукција "Град театра", Градског позоришта Подгорица и Београдског драмског, игра и вечерас и сјутра од 21 час у порти Манастира Стањевићи. Прилику да разговарамо са Миливојевићем, аутором представа које су својевремено обиљежиле фестивал "Град театар", као што су "Каролина Нојбер", "Бановић Страхиња" или "Иванов", добили смо прије премијерног извођења, док је још лебдјела блага доза неизвјесности како ће публика прихватити комад. А, неизвјесност је пратила и читав процес рада на овом комаду, највише због познате пандемијске ситуације.

– Стварно је било неизвјесно, више него што је то уобичајено, јер у позоришту увијек имамо неизвјесност. Али, овог пута је то било драстично. Морали смо да мијењамо и неке глумце, неколико пута да заустављамо процес и питали смо се да ли ћемо уопште видјети премијеру, јер су многе представе и биле отказиване у протеклом периоду. Сада, ову премијеру доживљавам и као неки благослов, с обзиром на то да сам сада овдје у Манастиру Стањевићи - рекао је Миливојевић за "Дан".

• Колико је важна чињеница да ћете играти у порти Манастира Стањевићи?

– Дивно је и увијек је посебно узбудљиво за мене да радим тему која има директну везу са простором у коме се дешава. Јер, Манастир Стањевићи су просто дио историје те приче. Мислим да је ово идеално мјесто да се игра, а мислим да би било дивно играти комад и испред дворца на Цетињу, јер и то је простор који је историја ове приче.

• Бојите ли се да ће представа кад је "ставите" у затворени позоришни простор, салу, изгубити нешто од магије?

– Радио сам доста и у затвореном и на отвореном, искуство ми говори да у сваком простору представа нешто добије и нешто изгуби. И ви ту балансирате. Али, важно је водити рачуна да представа не изгуби своју суштину, оно због чега сте почели да је радите. Простор је само један од елемената, и није најважнији.

• Мислите ли да ће црногорски гледаоци можда бити разочарани Вашим виђењем битака - сукоба, тога пута не само по Црној Гори, већ и по њеној прошлости, као и личној причи Зука Џумхура и Мома Капора?

– Да сам се све то питао никад не бих ушао у ову представу. Ушао сам у ову причу јер је то покренуло моју машту и јер ми се учинило да могу да направим занимљиву и узбудљиву представу. А, увијек ће неко да учитава једно, друго..., поготово кад су историјске приче у питању. Било је страхова и кад сам радио "Бановић Страхињу", било је питања, шта ће, како ће... а опет, та представа се данас памти као једна од најзанимљивијих.

Представа поздрављена вишеминутним овациjама

Како наводе из фестивалске организације, премијерно извођење "Зелене чоје Монтенегра" доживjело jе вишеминутне овациjе и снажан аплауз, чиме jе доказано да jе не само централни догађаj 35. издања фестивала "Град театар", већ и да jе копродукциjа пут коjим се треба ићи, рекла је Милена Лубарда Маројевић, директорка "Град теагтра".

Миливојевић је након премијере изјавио да се редитељ увиjек добро осjећа када види да ниjе било грешака и непредвиђених околности, што jе страх коjи jе и он имао. Али, тај страх замиjенила је радост, изјавио је Миливојевић.

У представи која се може репризно погледати и данас и сјутра, играју Милош Пејовић, Андрија Кузмановић, Емир Ћатовић, Маја Стојановић, Јелена Симић, Деjан Ђоновић, Симо Требjешанин, Бранимир Брстина, Марко Живић, Милорад Дамjановић, Иван Заблаћански и Стефан Радоњић. Костимограф је Jелена Стокућа, композитор Александар Сребрић, сценски покрет осмислила је Амалиjа Бенет, а Срђан Jовановић дизаjн свjетла.

• Ово питам јер се чини да сваки Црногорац сматра да најбоље познаје историју, историјске чињенице, личне и опште, па се често чини да су више од других на Балкану оптерећени историјом?

– Не знам да ли су Црногорци више од других на Балкану оптерећени историјом, али, мени се чини да сви ми овдје на Балкану имамамо мањак географије, а вишак историје. Што да радимо, тако је, како је. Но, то не би смјело да буде нешто што ће мене спречавати да радим своју представу.

• На почетку романа, Капор наводи како је, кад му је враћен сценарио који је писао са Џумхуром, недостајло неколико почетних страница, које би само Зуко могао да надомјести... Да ли сте и Ви имали потребу да се поигравате, да интерпретирате и дјело и драматургију?

– Јесам на неки начин, јер редитељ мора од старта да претвори литературу у сценски језик. Никада прочитана ријеч и изговорена на сцени није иста. Увијек морам да пронађем неки језик моје представе који је инспирисан литературом, али који је аутентичан, аутохтон, и нешто је друго. И то је мој посао редитеља, да направим неке маштовите, узбудљиве, емотивне сцене.

• Постоје ли данас људи који могу као Капор и Џумхур, у то вријеме, да сагледају историју из једног угла који није оптерећујући, из једног људског угла? Постоје ли такви научници, политичари, они који креирају јавно мњење?

– Мада их је на први поглед све мање, а како нас управо увјерава ова наша стварност, ја вјерујем да их ипак има и да ће их увијек бити. Било би просто страшно немати их, поготово за неког коме је потребно за умјетност којом се бави. И онда када нам се чини да их нема, ако су и утишани, то не значи да их нема

• Значи оптимизам?

– Па што нам друго преостаје.

Ж. ЈАЊУШЕВИЋ