Позната умјетница перформанса Марина Абрамовић каже да јој је требало 50 година да њена дјела постану мејнстрим у умјетности.
Абрамовићева је добила награду “Принцеза од Астурије”, која се додјељује се већ 40 година у неколико области, а за шпански лист Ел паис говорила о својим почецима.
- Тајпериод је био јако тежак, осјећала сам се као прва жена која хода по Мјесецу. Посветила сам се перформансу против воље своје породице, професора и умјетничке критике у бившој Југославији. Увијек сам знала да сам у праву, али је притисак у мом окружењу био огроман. Не само што је то била непозата дисциплина, и сама ријеч је била непозната. Сам термин се односи на контакт међу људима, а тај конкакт сам донијела на емотиван начин- додала је она.
Kаже да јој пандемија коронавируса тешко пада управо због губитка контакта и суштине људског бића.
- Морали смо да заборавимо загрљаје. Али, са друге стране, доживјела сам то као изазов. Размишљала сам како можемо да се повежемо на други начин - каже Марина.
Абрамовић је говорила и о свом бившем партнеру Улају, који је преминуо на почетку пандемије коронавируса, у марту 2020. године.
- Нисам чак могла да одем ни на сахрану. Није ме изненадила његова смрт. Више од 10 година се борио са канцером. Последњи пут смо се чули у новембру. Честитала сам му рођендан, јер смо рођени истог дана. Дуго смо причали иако је он тешко говорио. Имали смо везу са много успона и падова, није био једноставан човјек, али смо се на крају помирили. Према њему осјећам само љубав и поштовање”, рекла је она.
Пошто се Абрамовић сматра заслужном за популаризацију умјетности, открила је да је формула за то посвећеност.
- Вјеровање у себе и да никада, али никада не одустајете. Веома сам критична према својим раним радовима, али они су сада дио историје. Да сам се обазирала на критике, не бих никада изашла из куће. У неку руку је лако почети са сликањем или вајањем, али перформанс је нематеријалан, он је вријеме. Морате бити тамо гдје се он догађа, постоји само ако га се публика сјећа. Многи који су почели са мном су га напустили, промијенили су правац. Ја сам једина из моје генерације која је остала”, каже она и објашњава да ли је у перформансу бол заиста неопходан, као губљење свијести услед гушења, које је више пута искусила.
- Ако заиста вјерујете у перформанс, учинићете све што треба и то ће вам промијенити живот. Он је и даље револуционаран у умјетности, најкомплекснија је форма. Ја сам је измислила, раније није постојала, али ће ме наживјети”, закључује Абрамовић.
