Након вишегодишњег "избивања" из галерија, мултимедијални умјетник Александар Вукотић поново се публици представља радовима своје примарне вокације, односно као сликар. До 5. јуна ликовна публика има прилику да у галеријском простору Центра савремене умјетности Црне Горе, Дворцу Петровића, погледа његову самосталну изложбу "Бивстовање", коју чини 30-ак слика великог формата рађених комбинованим техникама.
Како је записала историчарка умјетности Милица Безмаревић у тексту пратећег каталога, "ако пођемо од тога да нама наjблискиjе форме бивствовања почиваjу у jедниственом искуству Живота и Свиjета око нас, онда се сликарство Александра Вукотића може посматрати као његово смjело и искрено настоjање да креира jедан потпуно независан и аутономан свиjет умjетничких форми, коjе имаjу своjе властито, самостално бивствовање у неком сасвим новом, имагнираном поретку његове слике." Како додаје, Вукотић створеним умjетничким формама - симболима, знаковима, одређеним поjмовима итд, сликарски - ликовно нуди jедно сасвим ново постоjање, нови идентитет, нову одређеност у смислу новоуспостављеног значења или доживљаjа. Тако, додаје Безмаревић, Вукотић ствара jедан аутономни наратив слике коjи има своj коначни, независни ентитет.
– Важно jе, међутим, да ти одабрани поjмови или умjетничке форме овдjе немаjу миметичност у смислу цитатности неког њиховог већ усвоjеног универзалног симболичног наратива, већ њихово формално и садржаjно значење почива управо у њиховом новоуспостављеном карактеру, jединственом и самосталном идентитету - записала jе Безмаревић између осталог.
Уосталом, о бивању-бивствовању, одгонетању тог појма суштински везаног за човјека, за људски живот, и не може се другачије говорити до ли на симболичкој, филозофској или религијској равни. Јер, коначног и дефинисаног одговора на питања о том појму, нема. Постоје само већи или мањи продори у сферу која је човјеку још увијек колико осјећајно блиска, толико разумски често недокучива. Симболи су ту као путоказ и као исказ, којим човјек освјешћава оно што наслућује. Присутни су зато и на Вукотићевим сликама, а почивши филозоф, проф. Владимир Вукићевић, назвао их је пиктоглифима, отварајући Вукотићеву прву самосталну изложбу 2003. године. И сада, као и на почетку, ти пиктоглифи још увијек су веома пристуни на Вукотићевим сликама, сада, иако сведенији, можда чак још јасније, уочљивије.
– Наставио сам да развијам визуелни језик који сам тада започео. Трудим се да напредујем у свим сегментима ликовног рада, цртеж, боја, грађење простора, али сам остао вјеран мом изразу, јер ми омогућава да све моје мисли и намјере пренесем на платно. Једноставно, мислим да је то мој сликарски пут - каже Вукотић.
Занимало нас је може ли се рећи да су његови пиктоглифи сада у равни симбола.
– Препознатљиве ствари из свакодневног живота претварам у симболе, и симбиозом различитих симбола, долазимо до мојих форми пиктоглифа. И трудим се да будем "читљив", да будем комуникативан, а мислим да мојим сликама треба прилазити без предрасуда и ишчитавати што сами видите - каже Вукотић.
Занимљиво је да је прилично једноставним изразом Вукотић успио да постигне слојевитост, вишезначност приче.
– Трудио сам се да уозбиљим причу. На почетку ми је дјеловала помало дјетиње, дјечије, што није ништа негативно, напротив, многи велики сликари су на томе изградили каријере. Заиста се трудим како се мијењам и како постајем озбиљнији, са другим животним околностима, да и слике буду озбиљније, и у колориту и темама, и чини ми се и да сада више селектујем симболе - каже Вукотић.
Ж.Ј.
