Писац Илија Лакушић је аутор тридесетак књига, од чега двадесетак књига поезије, три романа, двије књиге поезије за дјецу итд... Појава сваке његове књиге побуђује знатижељу код књижевне критике, а и код читалачке јавности. Ускоро се очекује и појава његовог рукописа поезије под насловом "Страст писаће машине". У сусрет том књижевном догађају питали смо Лакушића да нам нешто више каже о новој књизи, њеној тематици, као и о поезији уопште, његовој, и оној коју чита; како замишља позицију и перспективу поезије...
• Успијевате да сваком новом књигом, кроз мотиве, форму, стил... отворите неки нови поетски чин. Шта доноси Ваша нова књига?
– Кроз Ваше питање се више или мање провлаче и неке констатације које ми годе јер ја пишући настојим да то у резултату буде тако. А откуд тај наслов... па писац цијелог живота тјера своју замисао да је провуче кроз тастатуру. Како би остао и опстао у тој намјери да нема страсти, да не очекује да му се та словна клавијатура одазове. И што више успијева то се у њему више обнавља енергија која чини напор да свој притисак претвори у неки култивисан облик. Код пјесника, наравно, у пјесму. Како се то данас жаргонски каже – поезија има бар ту врсту среће да настаје из обновљиве хемије и граматике. Тако се ауторска страст прелива на писаћу машину и у тој симбиози пјесника и механичког словља настаје опијат звани креација.
Што се тиче стила, форме и других артистичких исказа вјерујем да треба истрајавати у експериментима да човјек буде паметнији од свог производа; да употријеби све полуге којима би помјерао ријечи и правио здање каквог, по могућности, нема међу познатим здањима.
• Како доживљавате судар поетске имагинације са реалним и прагматичним свијетом?
– Поезија је самац у овом свијету. Реалност се ријетко сусријеће са њом. Политичка елита, ако мислите да је то наша реалност, и ако види да јој не угрожавате магацине брашна, пасуља и изворе снабдијевања пробавног трaкта, показује велику вербалну бригу за писце. Одувијек је било тако – култура не мора да се подржава, политичари су мање или више вјешти само да је трпе. Позната је реченица једног нашег "културолога": "Културе никад доста". То је савршен демагошки израз.
Пјесник мора да живи тако што ће беспризорно занемаривати ту чињеницу. Као код Ничеа који, рекло би се, занемарује читаоца, пише као да гази онога који ће читати оно што говори. Наравно, он тако бива ријетко моћан јер пише за ријетко моћне. Стваралаштво "станује" у горњем слоју интелигенције. Значајно је јер одржава и чисти високе зоне у којима живи креација. Можда нема много оних који живе у том "разријеђеном ваздуху", али та чињеница мами интелектуални свијет да се издржава на том трагу.
• Како сте доживједли прелаз из "социјализма" у "капитализам? Шта то објективно значи за писца?
– Све оно чиме Бог управља, остало је исто. Мора и копна, ријеке и планине, све то (за сада) истрајава. Међутим, оно што су му људи отели из руку, свакодневно се мијења. Вјештина имитирања Бога стварно јесте велико (највеће) позориште чија представа је постављена изван позоришта. То је најистрајнији позоришни чин који траје у парламентима, малим и великим собама; на улицама, тротоарима... мало је времена и папира да набрајамо. Што су глумци већег формата то живе у већим греховима.
Знам да претјерано моралисање може лако да западне у замку лицемjерја, али ипак мислим да је већ дуже у току суноврат у замку неморала сваке врсте. Направићемо, ваљда, фабрике, хотеле, шта све не. Али морал, који је некад важио у Црној Гори, тешко ће се ресетовати. Тешко, јер је он увелико успостављен као нови културолошки модел, као навика. Навикавамо се на најниже инстинкте. Све нам то интезивно долази споља, као свака инфекција, па и корона. И изван земље и изван тијела.
Сваки Цроногорац, кад постане високи функционер, умишља да је надмашио Његоша; иде на Ловћен и полаже вијенац на којем пише: "Од Блажа Његошу". Пише и другачије, зависи од тога ко полаже. Сви су се борили да Ловћен некако буде "мање религиозан".
• Писање поезије има миленијумску традицију, а намјера сваког аутора је да сваким поетским чином донесе нешто ново. Какав значај има хумор у поезији?
– То се питање често намеће као актуелно, али ја мислим да је поезија најпревртљивија удовица. Њени мужеви (аутори) редом умиру, а она опстаје и баца се у загрљај младих пјесника. Тако је било и тако ће бити. Тренутно је на сцени такво вријеме да све духовно виси над провалијом, али то је само утисак тренутка који дуго траје. Историја је прљава наука и она ће све то сварити.
• Књига се зове "Страст писаће машине". Вјероватно сте имали разлог да је тако именујете?
– Као што је то уобичајено, аутор себи током писања кандидује многе наслове. Ја сам тај задржао јер га сматрам општим знаком који прекрива сву поезију. Свака част компјутеру са којим варам писаћу машину, али писаћа машина и оловка су књижевна носталгија. Ако се узме још гушчје перо онда се присјетимо и Балзака... Сервантеса и удобне столице, широког радног стола, топле радне собе. Увијек узимамо повољнију варијанту која ће нам гријати руке док пишемо.
Иначе писац је, у симболичном смислу, кроз типке на писаћој машини прогурао све оно што мисли и осјећа. Понекад вјерује да те ријечи сасвим личе на тај његов унутрашњи свијет. То је страст, потреба за говорењем. Страст која везује писаћу машину и писца.
