Редитељка комада "Дјеца сунца" Јована Томић, ни једног тренутка није сумњала у успјех нове представе ЦНП-а, јер, како каже, глумачка екипа са којом је радила била je сјајна и одговорила је на све изазове.
– Премијера је дошла као тријумф – истакла је Томић, једна од тренутно најтраженијих младих редитеља у Србији и региону, која је у свом невеликом редитељском стажу урадила веома запажене комаде "Мидлсекс", "Кабаре Нушић", "Излажење", "Ливада пуна таме", "Лолита", "Мој муж", "Отац на службеном путу", "Код црвеног петла", "Натан мудри", "Излажење", "Босоноги у парку", "Кретање".
У свакој својој представи Јована Томић не скрива свој критички став и ангажованост, не околиша да укаже на проблем и аномалије у нашој свакодневици. Како је оцијенила у разговору за "Дан", то је задатак театра.
– Сматрам да су све интимне теме, међуљудски односи и емоције, као у овој представи, најполитичкији циљ који је могуће да се деси у позоришту. Ми смо као појединци, са свим својим жељама, тежњама, циљевима, рефлексија друштвеног тренутка, тако да то никако не може да постоји мимо контекста и зато више волим да све то посматрам кроз појединца и шири друштвени контекст, него да се опредјељујем за дидактику, која јесте легитиман позоришни инструмент и то је све у реду. Али, мој приступ позоришту је интиман – истиче она.
Пред сваког креатора позоришног чина поставља се оно чувено питање: Да ли позориште може да промијени свијет? Јована Томић је ту јасна...
– Kада бих мислила да позориште не може промијенити свијет, онда се тиме не бих ни бавила. Сматрам да су то микрореволуције, јер позориште не може да реструктуира свијет зато што су системски проблеми толико велики и комплексни, да би то захтијевало много комплекснију стратегију од стратегије производње једне представе. То би било претенциозно очекивати. Али, на микро плану промјене су могуће. "Ако допремо до једне особе, онда смо направили нешто" - иако се ова реченица изговара као опште мјесто, заправо је истина – сматра она.
Као редитељки најзначајније јој је да својим идејама инспирише глумце да сви заједо дођу до тачке у процесу када више није битно ко је први нешто рекао.
– То прожимање се ријетко догоди, али кад се деси онда је то сушта креативност. Овдје се то десило. Кад се то догоди онда је то процес који се памти и даје наду за неке будуће процесе. То сам им и рекла – казала је Томић.
Позориште данас, у свијету гдје материјално влада над духовним, многима дјелује као узалудан посао, а изабрати га за животни позив за многе је неразуман чин. Или, како каже Јована Томић, то је за многе тотална утопија.
– Кад сам одлучила да будем редитељ била сам баш млада, уписала сам факултет одмах послије средње школе и велико је питање шта сам ја знала о позоришту и у шта се упуштам. А, сада, са 31 годину, често се питам шта ме задржава у позоришту. А, задржавају ме баш овакви процеси које смо имали овдје – тврди она.
Бити аутор позоришних креација, на прагу треће деценије 21. вијека подразумијева много, знање, образовање, низ друштвених вјештина, сумње, потребу да истражујете...
– Редитељ мора да буде све, и педагог, и вођа, и дипломата, а наравно, мора да буде и формално образован да би укључио све аспекте које чине једну представу и да би постигао стилско јединство. Али сматрам да је социјални моменат - ослушкивати групу људи, најбитније. Онај стари принцип аутократског понашања редитеља је апсурдан, јер из тога јако мало било чега може да настане – објашњава она.
Није захтјевна кад је публика у питању - "највише прижељкује оне људи који ријетко долазе у позориште".
– Ми смо сиромашан регион, карта за позоришну представу је јако скупа за наш животни стандард, и да се не лажемо, и то ограничава многе да долазе у позориште. Али, вољела бих, кад мало размишљам идеалистички, да привучемо некога ко је скептичан или има предрасуде о овој умјетности – објаснила је она.
С.Ћ.
