Послије романа „Сузе Светог Николе”, који је привукао значајну пажњу читалачке публике, саговорник "Дана" Бранислав Јанковић, недавно се огласио романом „Зидање амбиса” („Лагуна”, 2021). Ријеч је о дјелу које има историјску потку, а радња је ситуирана у далеки XIV вијек, када се Божјим чудом великом краљу Стефану Урошу III враћа вид и он одлучује да отпочне градњу манастира Дечани.
• Како је настао, настајао роман „Зидање амбиса”?
– Да ли се писци мијењају са сваком написаном књигом? Понекад се запитам колико романи пишу писце. Волио бих да неко постави питање мојим јунацима - је ли, како је настао Јанковић и јесте ли задовољни у каквог је писца израстао? Знам како сам замислио то зидање и тај амбис, е сад, било је потребно спојити их, а то је тежи дио посла. Роман је настао из моје жеље да неке људе од прије седам вјекова васкрснем. Да оживим њихове тајне, страхове, снове, жеље. А кренуо сам за једним потписом, високо на врху једног стуба у Високим Дечанима, а тамо је писало: „Срђ грешни”. Пошао сам за тим грешним умјетником и оживио и њега и његов гријех.

• У којој мјери сте се градећи причу руководили, држали историје и историјских чињеница, а у којој мјери у роману доминира фикција?
– Историја је играчка писаца и можемо да је користимо како хоћемо и како нам одговара, што углавном и радимо. Понекад се трудим да помирим чињенице и фикцију, а некад их намјерно посвађам. „Зидање амбиса” је измишљена прича у стварном времену и мјесту догађања. Историчарима остављам да разлуче истину, мени као писцу је битна добра прича, а за њу аутор мора сам да се побрине, јер углавном она истина коју историчари траже, није тако лијепа.
• Јасно је да су управо историјске теме, наша традиција, вјеровања, обичаји, Ваша књижевна, стваралачка преокупација. Како је заправо дошло до тога? Да ли је то била,,љубав на први поглед” или сте се просто нашли на том путу, будући да живите у Нишу, граду богате, бурне историје, гдjе сваки камен свjедочи историју?
– Сматрам да ми писци нисмо ни загребали по нашој историји и да има много тема и даље необрађених и непоменутих, а које би, сигурно, изазвале пажњу читалаца. Можда је та фасцинација прошлошћу у нашим дјелима, жеља да оставимо запис и један посебан поглед на прошле вјекове. Ниш је град - историја, мјесто које памти сваког завојевача и ослободиоца, град који су вољели императори и краљеви, препун трагова прошлости, некад лијепе, некад ружне, град коме ћете се увијек вратити. И као такав вјечита је инспирација.

• Како сте одабрали наслов? Звучи, признаћете веома песимистички… Ипак, носи значајну симболику…
– „Зидање амбиса” је роман препун симболике. Неке ствари се виде тек када их добро сакријете. Желио сам да читаоци крену за симболима и открију право значење написаног. У неке амбисе падамо, у неке полетимо, зависно од нашег поимања понора. Неке провалије прескочимо, неке заобиђемо, пред некима се вратимо, а ја сам одлучио да једну озидам. Мислим да није песимистички, напротив. Постоји ли боље мјесто за скривање од амбиса?
• Како сте градили ликове, атмосферу, амбијент? Историјски контекст је веома сложен, међуљудски односи такође…
– Књижевност пресликава живот, па имате добре и лоше људе, моралне и неморалне, јунаке и кукавице, свеце и грешнике. Тројица мојих јунака се разликују између себе – мисле дугачије, причају другачије, понашају се другачије, али су и те како слични. И не знам шта више одликује и осликава човјека – његова дјела или његова душа. Често су те двије ствари у свађи. „Зидање амбиса” је прича о малим људима у увијек несталним и тешким временима на овим просторима. А, ја сам увијек за оне које историја није забиљежила, јер вјерујем да је постојао и Срђ грешни и бунарџија Видоје и ово су њихове приче.

Мила Милосављевић