Осим туристичког боравка у Тивту, трајнију везу са овим градом Драгана Бећировић је остварила кроз радни ангажман у пројекту Луштица беј за који ради дуже од 12 година. Вјерује да ће туристи једнога дана о луштичком насељу причати као она о мјестима која је посјетила. Причом је кренула из Португала:
„У Лисабону сам боравила као гост на Глобалном самиту Свјетског савјета за туризам и могуће да су због тога ти утисци врло интересантни и јаки. Лисабон ме заиста одушевио архитектуром, климом, предусретљивим, љубазним људима и све је, у тих неколико дана, било без замјерке. И током радног дијела сам имала прилику упознати неке особености Португалије. Рецимо, била сам гост на вечери а домаћин и покровитељ је био предсједник те државе. Вечера је организована у манастиру из XIV вијека, једном од најпознатијих у Лисабону. Интересантни су им и ноћни клубови измјештени из стамбеног дијела на обалу, на плаже. Плаже су пјешчане, велике, широке, препуне кафића у којима можете попити пиће по цијенама које су врло сличне нашим.“
Кад посјети неку дестинацију, воли да види како људи живе, мјеста која сви посјећују, а посебно су јој интересантна она позната само локалним становницима. Труди се да тако организује боравк па и у Паризу.
„У Паризу сам била два пута а у будућности ћи вјероватно ићи чешће зато што имам фамилију. Породица са мајчине стране је везана за француско говорно подручје. Била је Далматинка са упливом италијанских и словеначких гена а њена породица оријентисана ка иностранству (рођена је у Белгији). Дио породице живи у Паризу и тако смо га посјећивали.
У Дизниленду сам била са ћерком. То је посебна атракција и мислим да не треба претјерано описивати шта то дјеци значи и уопште, та врста индустрије је нешто што свакога остави без даха. Имала сам прилику да обиђем Сорбону, то чувено здање, чувено француско свучилиште. Неки од чланова моје породице су похађали Сорбону, предавали (стриц).
Париз је фасцинантан град али за некога мојих година не и дестинација на којој бих могла трајно да живим. Више волим и некако сам увијек била наклоњена мањим срединама па би ми одговарала, на примјер, Прованса са чувеним пољима лаванде, винаријама, или Тоскана у Италији, или нека од топлијих дестинација у свијету.“
Како је казала за Радио Тиват пи-ар савјетник Луштице беј, микс различитих архитектонских утицаја видљив је у многим градовима Европе, па и на нашим просторима. У земљама региона траг су оставили Аустроугарско, Османско, Млетачко царство и оставили будућим генерацијама. Радили су најквалитетније што су умјели, радили су за себе:
“Све су то, по мени, лијепи утицаји. Када одете у неку земљу имате прилику видјети оно што је аутентично, на шта смо се угледали и које смо утицаје попримили. Себе сматрам становником свијета и волим мијешање са другима, интеракције. Мислим да је свијет, планета, чудесно мјесто на коме сви треба да уживамо, дивимо се једни другима. Свака дестинација има предности и љепоте које може да понуди. Миланска катедрала је можда, по мени, архитектонски једно од најфасцинантнијих дјела.“
У Грчкој је обишла Халкидики и Солун. Драге успомене вежу је за комуникацију са љубазним, предусретљивим становницима, ресторанима гдје вас у знак добродошлице дочека здјела воћа, ноћни клубови. Највећи у Солуну примао око три и по хиљаде људи.
„Морам рећи да ми ноћни живот у Грчкој јако прија као и осјећај за моду који имају Гркиње. Волим и онај њихов „дерт“ када у ресторанима наручите тањире са цвјетовима (главама) каранфила. Када вас „погоди“ пјесма тањир можете разбити, цвјетовима засипати људе око себе, нарочито вољену особу или симпатију. За Италију се везује „Долће вита“ и све што се односи на ту лијепу страну живота доведену до савршенства.
И Праг је на мене оставио дубок утисак јер има посебан шарм – мјешавину словенског духа и аустријске архитектуре. Напросто, често морате застати и погледати грађевину.“
