U Indiji, koja je bila najveći proizvođač ovog voća u 2022. godini, kilogram mangostina košta oko šest dolara (640 dinara), što je toliko dobra cijena da farmeri u Indiji čine sve što mogu da uzgajaju više.
Oni prekopavaju svoja polja ne bi li zasadili što više stabala mangostina, iako ovo voće nisu mogli da legalno uvezu u SAD iz Azije do 2007. godine.
Ali kako su prodavci u SAD rekli za Biznis Insajder, oni već decenijama pronalaze načine da se dokopaju voća.
Postavlja se pitanje zašto je ovo ljubičasto voće toliko skupo?
Oni koji su ga probali, kažu da ukus varira između ukusa ličija, breskve i jagode. Drugi ne mogu da ga opišu.
Ulični prodavci u Njujorku decenijama prodaju mangostin, čak i kada je bio krijumčaren.
Početkom 2000-ih, kilogram je mogao koštati oko 120 dolara (12.800 dinara) u Njujorku, nešto više od devet dolara (960 dinara) za samo jednu voćku.
Dio razloga za tu zapanjujuću cijenu bila je potpuna zabrana mangostina koji se uzgaja van Centralne Amerike i Kariba.
Mangostini se uglavnom uzgajaju u jugoistočnoj Aziji, ali do 2007. godine, američko Ministarstvo poljoprivrede je ograničilo uvoz, bojeći se da bi štetočine poput azijske voćne mušice naškodile američkoj poljoprivredi.
Uprkos tome, prodavci su našli načine da ih se „dočepaju“.
Zahvaljujući ukidanju zabrane uvoza, sve više mangostina stiže u SAD, što je snizilo cijenu.
Danas se na ulicama Njujorka prodaje kilogram za 22 dolara (2.340 dinara), ali drugi prodavci naplaćuju čak 78 dolara (8.300).
I kako je sve više mangostina stiglo do SAD, prodavci su takođe primijetili da potražnja raste.
To nije samo američki fenomen.
Kako globalna potražnja raste, farmeri mangostina u Aziji čine sve što mogu da povećaju proizvodnju.
Jedan od načina na koji farmeri pokušavaju da zadovolje tu potražnju je jednostavno povećanje, a farmeri kažu da su prava investicija.
Čak i mladice koje rasadnik uzgaja iz sjemena mangostina „lete“ sa polica, iako je, kažu, potrebno do 10 godina da drvo mangostina da plod.
Potrebna im je topla tropska klima sa visokom vlažnošću i blago kiselim zemljištem. Zato se uglavnom proizvodi u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji.
Kada voće sazri, na farmi se berači trude da ne propuste nijedan zreli mangostin.
Već 35 godina radnici poput Badua penju se na drveće od 12 metara u nadi da će pronaći najbolje mangostine, prečnika četiri do osam centimetara, sa ljubičastom ili skoro crnom ljuskom i svetlo belim mesnatim voćem.
Penjači su u trci s vremenom da uberu mangostin pre nego što prezre ili padne, starajući se da nijedna voćka ne propadne.
A ako neko padne, brzo će izgubiti svoj traženi slatki i ukus i postati nejestiv.
„Ovo je palo voće. Mislim da je pao prije dva-tri dana. Pošto je već kao kamen, ne možemo da ga otvorimo. Čak i ako plod sa zemlje nije tvrd, ipak nećemo moći da ga prodamo“, kaže on za BI.
Mangostin se može pokvariti u roku od nekoliko dana nakon berbe, tako da postoji šansa da se pokvari prije nego što stigne do kupca.
Ali svaki mangostin koji uberu ima unaprijed određeno odredište, prema Manuu, čiji je otac pokrenuo farmu mangostina.
Prema odredištu mangostina oni odlučuju koje da uberu. Gotovo trećina berbe rezervisana je za direktne kupce koji dolaze na farmu da kupe svoj mangostin u manjim količinama.
Njima se prodaju najmračniji, najzreliji mangostini jer ih treba odmah pojesti.
Trećinu na veliko kupuju drugi trgovci.
Oni plaćaju oko 4,17 dolara dolara (oko 440 dinara) po kilogramu. Ovi kupci traže manje zrele, svetlije ljubičaste mangostine koji mogu da izdrže vreme transporta.
Poslednja trećina ide posrednicima, uključujući izvoznike, koji prodaju u druge zemlje.
Što dalje Manu mora da pošalje mangostine, to su skuplji. Dostava mangostina avionom je pet puta skuplja od kopnenog transporta, što utiče na konačnu cenu.
Iako su samo određene klime pogodne za uzgoj plodnih stabala mangostina, farmeri ne mogu zavisiti od visokih prinosa svake godine.
Ako drvo rodi mnogo plodova jedne godine, sledeće će proizvesti manje, uzrokujući da proizvodnja varira u ciklusima.
Prošle godine, Manuova porodična farma je od svoje žetve zaradila 10 miliona rupija, ili oko 119.000 dolara prihoda (12,7 miliona dinara).
Ove godine Manu očekuje trećinu od toga.