По мишљењу многих хроничара, па и најреспектабилнијег међу њима, Гавра Вуковића, првог и најпознатијег црногорског дипломате, од свих девет кћери књаза Николе, принцеза Јелена се, ипак, издвајала по свему, и по доброти и хуманости, и по љепоти и свестраном таленту који је показивала од најраније младости.
Већ у првим данима боравка на школовању у Петрограду, показивала је, поред осталог, изузетан таленат и смисао за класичну музику, књижевност и сликарство, а веома брзо је научила и неколико европских језика. Није много познато да су, рецимо, двије њене умјетничке слике, настале пошто се удала за италијанског краљевића, завршиле у султановом сарају у Цариграду и да је, да би се што више приближила италијанском народу и задобила његову наклоност и повјерење, осим класичног италијанског, научила чак и италијанске дијалекте, па је, тако, док је боравили у Напуљу говорила напуљским дијалектом, у Пијемонту пијемонтским...
Уз све то, већ у тим раним годинама је плијенила изузетном љепотом. Њена школска другатица Елза Болдеров овако је описала њену појаву у Институту Смољни у Петрограду:
"Једног јесењег јутра 1882. године, у наш разред су довели новопристиглу. 'То мора да је прицеза од Црне Горе' – каже ми другарица. Веома висока, складна, има бујну косу тамнију од ноћи и ријетко лијепе очи - очи рањене срне".
Уз све то, знало се да је она и кумче руског цара Александра Другог Романова:
"Млади велики књаз Никола, насљедник престола (руског, напомена Б.С), био је загледан у чаробну принцесу црногорску, још као студентку Смолног института - пише Гавро Вуковић у својим Мемоарима. - У царском двору било је много присталица да се насљедник престола ожени са црногорском принцесом, а и у јавном мњењу, у руским друштвима, као и у штампи, било је још више присталица за ту брачну комбинацију. Али Њемице, удате за великим књажевима, са царицом Маријом Фјодоровном на челу, нијесу дале чути да се рече е може царица руска бити словенског поријекла, већ као и досад – Њемица. Тога ради та је мисао угушена прерано, а велики књаз Никола буде вјерен хесенском прицесом, унуком краљице енглеске..."
И бог сами зна како би се заиста све и одиграло, да ли би неслагање и отворено противљење царице мајке Марије Фјодоровне и књегиња њемачког поријекла на руском двору, охладило чело и срце младог руског царевића и утрнуло његове симпатије према црногорској принцези, да се у то доба у Петрограду због ње није десио један мучни, крвави инцидент за који ће, потпуно неправедно, заслуга бити приписана принцези Јелени...
Она је тада имала тек седамнаест година. На једном великом балу у Петрограду, организованом 1890. године, због ње су се сукобили Финац Карл Густав фон Манерхајм и Србин Арсен Карађорђевић, брат кнеза Петра Карађорђевића, односно дјевер најстарије Јеленине сестре Зорке. Кавга се завршила двобојом у којем је Финац тешко рањен.
Хроничари нијесу сасвим сагласни око тога како је дошло до двобоја и ко је заподјенуо свађу. У овој причи истини се, по свему судећи, највише примакао Ренато Барнески у својој књизи Јелена Савојска, можда и понајбољем биографском дјелу о њој. Он је, изгледа, непобитно утврдио да је инцидент изазвао Арсен Карађорђевић, тада официр руске војске.
Барнески га описује као човјека тешке нарави, кавгаџију, који је био "препотентан, дрзак, често пијан". На баловима се упорно, све насртљивије и све грубље удварао принцези Јелени, иако је то била сестра његове снахе Зорке. Она га је достојанствено, али одлучно одбијала и избјегавала, колико због сродности и његовог таквог понашања, још више стога што је њеном срцу тада очигледно био ближи, стасити двадесеттрогодишњи Финац, такође официр руске војске, племићког поријекла, који је те ноћи, кад је Карађорђевић претјерао са грубостима и увредама на Јеленин рачун, стао у њену заштиту. Учинио је то као каваљер али, по свему судећи, још више стога што је и њега та вижљаста ученица Института Смољни опчинила од првог сусрета на неком од претходних балова.
Кад се опоравио од ране задобијене у двобоју, Манерхајм је, осјећајући се посрамљеним, тражио да га прекомандују у неки од гарнизона на Далеком истоку. Прије одласка, како пише Барнески, својој драгој због које је умало главу изгубио, послао је букет црвених ружа са поруком да је никада неће заборавити и да се због ње никада неће оженити.
Манерхајм није до краја одржао обећање, оженио се коју годину касније, добио сина и двије кћерке, али се тај брак распао кад му је син умро у најранијем дјетињству. Друго обећање је, по свој прилици, одржао јер до краја живота није заборавио прелијепу црногорску принцезу.
Краљица Јелена ни својим најближим и најприснијим пријатељицама, чак ни својим кћеркама, никада није причала ништа о својим романсама из ране младости и предбрачног живота. Једном јој се, ипак, омакло да призна (да ли свом првом и најдражем унучету, Јоландиној кћерки Марији Лудовикели, како сумња Барнески?) да је "у Петрограду имала једног заљубљеног", који је звао Леночка, односно "да је некоме била веома драга док је учила у Петрограду."
Из круга оних који су јој били најближи и најоданији до краја живота, Барнески је, како тврди, сазнао за једну романтичну и потпуно непознату епизоду из живота краљице Јелене. Сваке године, 18. августа, на Свету Јелену, њој је, зависно од тога гдје се затекла, стизао букет црвених ружа, украшен свијетло-плавом и бијелом траком. Та традиција је прекинута за вријеме Другог свјетског рата и у годинама непосредно послије рата кад је Јелена живјела у Египту, а посљедњи пут су јој руже стигле у речени дан 1949. године, кад је по савјету љекара боравила на Азурној обали, у Монаку. Ту јој је уочи Свете Јелене стигла прво кратка, дрхтавом старачком руком написана порука:
"Прије него што умрем, молим за част да се поклоним пред најљепшом женом и највећом краљицом вијека."
Особа која је донијела поруку, додала је: "Он жели да види Ваше Височанство посљедњи пут. Љекари му дају још пар мјесеци живота..."
"Сјутрадан је један стари господин – пише Барнески – несигурна корака, али још увијек достојанственог држања, прошао кроз капију виле Лес Арокари, држећи букет цвијећа у руци. Црвене руже, наравно, и, као увијек, повезане бијело-плавом машном, бојама његове земље..."
Био је то осамдесеттрогодишњи маршал Карл Густав Емил фон Манерхајм, легендарни национални херој Финске, који је два пута, 1918. и 1939, био врховни командант војске и више пута потом (последњи пут од 1944. до 1946), био и предсједник Републике Финске...
