14/02/2021 u 00:00 h
Dan.Dan.
StoryEditor

Znanje je uvijek u modi

U vremenu u kojem živimo, kao da pomalo prestajemo da budemo ljudi. Sve više smo statistički podaci,
U vremenu u kojem živimo, kao da pomalo prestajemo da budemo ljudi. Sve više smo statistički podaci, brojke, dijagrami ili tabele. Gdje smo se to izgubili u vremenu i prostoru, kada nam osnovni ljudski principi i načela prestaju biti važni, a sve drugo postaje. Kažu „loša je statistika, precijenjeno, podcijenjeno“ , ništa se više ne radi srce, dušom, sve se najprije provuče kroz kalkulator, pa kroz ekcel, a onda se tek otvore oči. A onda kada se otvore oči, nekada se zatvori srce, jer je isuviše kasno. Stigla je bolest, neka tuga, depresija. Ugasio se život, nestala je nada, i postali smo dio statistike, al one najgore. Traćkamo život na najgluplje moguće stvari, komplikujemo bez razloga, težimo apsolutnom perfekcionizu iako smo, duboko u duši, svjesni svake svoje greške, koja se, poput DNK koda teško može ispraviti. Postajemo loši. Loši za druge, za okolinu, za životinje i prirodu, ali najgore je loši za sebe. Pojedinačno. Ne sjećam se kad sam čula dječiju graju, kao ono kad smo mi bili mali, nema više dvorišta i druženja, nema više drugara sad su to neke „likuše i neki likovi“. Odvratno čak i zvuči. Nema više komšiluka, komšinica..To su bile one tete koje nigdje iz kuće ne idu a sve znaju, previše pričaju i peku najbolje kolače sa jabukama. Danas su to „oni fini ljudi, živi se ne čuju i ne jave se kad prođu“. Kapiram da je dvadeset prvi vijek i da sam ja iz ovog prošlog, ali ne tako davno ljudi su se družili. I nije samo kriva korona. Postala sam kao crna hronika koja samo o tome priča. Sve se poremetilo, pobrkalo, izvitoperilo. Gdje smo pogriješili. I čini mi se da sam poslednja generacija tih nekih „normalaca“. Ovo su generacije struje..mreža, slika bez komentara i osjećanja. A šta će biti kad im nestane struje. Kad im se pogase svi ti silni imaginarni prijatelji sa kojima se vole stikerima i piju virtuelne kafe. Kad se okrenu oko sebe imaju li koga da zagrle ili će naići samo na „praznu bateriju“ i šta onda. Na čija vrata da pokucaju, kome da se jave, kad one komšinke sa početka priče odavno nema. Ljudi su se nekad voljeli, a sada se lajkuju i hejtuju, hrana se nekad jela, sad se više slika, nekad se putovalo i uživalo i svi smo bili različiti, unikatni. Danas je sve provučeno kroz hiljadu aplikacija, izmontirano i lažno, i svi su ljudi pomalo slični, da ne kažem isti. Iste usne, nosevi, frizure i odijevanja. Jedna velika armija kopija, loših i gorih. Ako imaš svoj stil, iskačeš iz šablona, ili se grčevito trudiš da ga nametneš. A opet, ne tako davno, krili smo poderotine i posjekotine kad bi pali, jer smo dobijali još pride. Danas djeca odmah završe kod hirurga, posječeni, sa koncima jer ne umiju da se igraju. Mi smo ponosno brojali „uspomene“ po koljenima (ovo je ono kad sam pala sa drveta, ovaj mi se sa mora, ovaj kad sam vozala rolšule). Danas pravac hirurško odjeljenje i tužba, djeca su se pogurala, povrijeđeno je njegovo pravo na igru i želim advokata. I dok nam bolesni i zaraženi šetaju gradom, jer ko će zaboga biti u izolaciji sa svojom familijom, čitam razna pametovanja. Danas je najlakše biti pametan, prospeš koju bistrinu na društvenim mrežama, dobiješ lajkova i eto te. Nekada je za to bila potrebna knjiga, trud, zalaganje, inteligecija, škola, praksa. Odrasla sam sa rečenicom „uči sine, znanje je uvijek u modi“. Danas već ne znam kako da vaspitavam svoju djecu sa „uči sine ili sa snalazi se sine“, jer jedino ko se snađe tome bude dobro, ostali životare. Pravde nema odavno, ostala je samo „krivda“ koju dok ispravimo, proteći će mnogo vode. Omečimo malo, opustimo se, grčevi na sve strane, fali nam Sunca i osmjeha. A osmjeh je zaista univerzalna veličina koja svima odgovara. Ljubi vas Bisa...i, ne daj se generacijo.

Izdvojeno

01. avgust 2021 03:35