ВУК САЛЕТОВИЋ / -ПРИВАТНА АРХИВА

Човјек не смије да кука на успјех

Глумац Вук Салетовић у серији „Игра судбине” ужива у лику Дебељка и његовој популарности

Данас су породице које живе ван ријалитија, како каже глумац Вук Салетовић, досадне! Породице које његују традицију, поштују културу, препуштају се свакодневним пословним обавезама, његују дјецу и баве се њима, превише су црвене да би биле у жутој штампи. Зато њега не јуре папараци већ само и искључиво редитељи и продуценти да га прикључе неком новом пројекту. Овај глумац нам је ликом Бојана Галића Дебељка у серији "Игра судбине" открио лакоћу игре и уживања у серији, која је цијелој екипи промијенила глумачку судбину.

- Ми се ни у најлуђим сновима нисмо надали оволиком успјеху. Што каже један мој колега, у прво вријеме смо били збланути успјехом, али како вријеме пролази онда смо се навикли. Оно што је лијепо је да ту дошло до прелијепе лакоће игре која је присутна већ дуже вријеме. Потпуно смо се саживјели као колеге, постали и пријатељи и породица. Незапамћена атмосфера на снимању. Никад ни један проблем за скоро три године. Иначе глумци умију да буду ћошкасти. Као што знате Паја и Чкаља нису причали, али су снимали заједно. Код нас се дешава супротност, за двије и по године колико снимамо у комаду није се десила ниједна ружна ситуација - открио је Салетовић.

Пошто је такав формат серије, како је објаснио глумац, која се даје пет дана недјељно - то је један маратонски сет.

- Навикли смо да радимо по 12 сати и да то траје више година, тако да је то што се тиче глумачког бића, једна велика ствар која се ријетко дешава. Бранши се ријетко кад деси да се толико баш игра и да се ужива у радости игре- нагласио је.

Серија је рејтингом ненадмашна у региону, а глумачка популарност је све већа.

- Заправо ми који смо у пројекту и нисмо свјесни толико успјеха јер смо у ритму снимања. Због обавеза које имамо, припрема и самог снимања, заправо смо ми или кући и на сету. И онда када нам се деси да опутујемо негдје, када нам се деси да се измјестимо из наше нормалне свакодневице, која је све осим нормална, онда заправо видимо који је то импакт и колико је то отишло ван конторле - открива Салетовић.

Како је казао, такво је вријеме да човјек не смије да кука на успјех.

- Заиста је цијела ситуација и са короном и осталим друштвеним варијантама, толико непогодна да је хвала Богу да ми глумци имамо хљеба да једемо и да имамо што да радимо - каже глумац.

Сада оца познају по сину

Отац Вука Салетовића је познати југословенски позоришни редитељ Славенко, али му он на самим почецима није позајмљивао своје име за успјех.

- Сјећам се када је први пут дошао `94 године на Ђуро Салај сцену, данашњу Академију 28, да гледа представу у којој сам играо једног од главних ликова, мајка ми је рекла да је кроз зубе опсовао и рекао "талентован је". Ваљда није хтио да улијећем у исту чорбу у коју је он цио живот, али пошто је та жила талента постојала онда је попустио. Међутим, није хтио да ми помогне да улетим у бизнис, у породичан посао, него ме пустио да се сам снађем и јако ми је дуго требало. Чак пет година свако љето ми је пропадало када "пукнем" на пријемном, али сам онда код моје професорке Гоце Марић успио. Кад сам био већ при крају студија доживио сам, што ријетко који отац и син доживе, да на обострано задовољство, радим заједно. Ту се упознајемо као професионалци и однос оца и сина дижемо на један много већи ниво и то кроз низ представа. Мисим да смо пет или шест радили заједно. Са њим, хвала богу, имам фантастичан однос. И њему је драго и препоносан је. Скоро је лежао у болници због операције и онда ме звао да подијели са мном доживљај. Када сам му донио неке ствари сестре су улетјеле код њега у собу и препознале га као Дебељовог оца. Он, један од набољих редитеља у старој Југославији, кога сви знају у чаршији, за неке је само Дебељков тата -испричао је Вук.

Вук Салетовић "дуго мрда улицама града Београда" и годинама је био упослен у култури иако га је обичан свијет дефинитивно открио тек као Дебељка.

- Што се тиче тог неког глумачког хабитуса и уопште глумачке судбине, ова улога ми је дефинитино направила ту видљивост, почео сам доста да радим и других пројеката. Осим тога ја сам прије улоге Дебељка био јако активан у култури града, у КЦ Барака, био сам вршилац дужности директора установе културе Пароброд који ми је заоправо исто била изазовни задатак јер сам ја више несистемски човјек. А кад добијете функцију у систему коју сам покушао да искористим на радост културе, мислим да ми је то мјесто јако значило, да ме направило одговорнијим и да сам осјетио како систем заправо функционише. Лијеп период који се тачно надвезао на почетак ове глумачке каријере - објаснио је Салетовић.

Сада је добродушни дебељко омиљени лик из серије, и тога постаје свјестан кад му на улици траже аутограм или заједничку фотку.

- Требало ми је неко вријеме да се навикнем на популарност, али мислим да је дошла у право вријеме када сам сазрео као личност и добио шансу да се опробам као глумац за широке народне масе. Популарност може да буде контрапродуктивна ако је човјек нестабилан, а ако је стабилан онда ужива у њој - истиче глумац.

За Дебељка му није била потребна велика припрема јер његове особине носи у себи, али их препознаје и у људима око себе.

- Глумац као такав увијек ради негдје из себе са неким узорима које има у својој околини или које може да намашта. Ја тих дебељка знам барем 20. У њима имам узоре, они су породични, добронамјерни, а са друге стране радим то из себе, помаже ми ткз. magic if, што би рекли "магично кад би"...

Ипак, како је казао Вук Салетовић завиди Дебељку на његовој могућности да "клопа и апсолутно му завиди на комодитету да може да ждере пецива да нема горушицу, да може да гурне главу у фрижидер и да не буде после мука".

- Вук Салетовић се стално труди да скине коју килу и никако му не иде. Открио сам да мени кухиња јако прија. Кад сам на одмору, на мору ја сам одмах крај роштиља, кад сам кући крај рерне сам и правим неко лиснато тијесто. Хљеб је посебна ствар, када ми је тешко, онда га направим да ми замирише кућу јер ми мирише као новорођенче. Имам неки осјећај да с њим убацим чистоту мириса у кућу. Што би рекли да окадим простор, а успут је добра антистрес терапија - објаснио је Салетовић.

Франшиза серије која је већ рађена у Јужној Америци код нас је зашла у трећу сезону захваљујући Жарку Јокановићу који је маестрално локализовао на српски језик. Како није била првобитно замишљена у три сезоне неки глумци су у међувремену прихватили друге пројекте.

- Серија која траје јако дуго је апсолутно жива ствар, жив организам који се мијења као што се сви ми мијењамо, као што се положај звијезда мијења. Неки људи су нашли неке друге пројекте неки смо одлучили да останемо у овом пројекту јер нам се јако свиђа да радимо - закључио је Вук Салетовић.