Миљеник позоришне публике, иза којег је чак двиjе децениjе глумачке кариjере, тек улогама у сериjама Тате и Игра судбине постао је миљеник и ТВ публике у региону. На самом почетку кариjере Милорад Мики Дамјановић, Првак драме Београдског драмског позоришта, је доста снимао за телевизиjу и онда је свјесно ријешио да се посвети позоришту што је једини разлог зашто га ниjе било чешће испред камера.
- Одбиjао сам неке мале улоге на телевизиjи, jер сам чекао неку велику улогу коjом ћу се вратити на ТВ. Мислим да jе то била добра одлука, пошто близу 70 позоришних улога су ми донијеле искуство и самопоуздање коjе ми jе у сериjама помогло да направим добре улоге - казао је Дамјановић.
У обjе сериjе дониjели сте запажене ликове, коjа вам jе улога боље легла инспектора Радића или Доде? Да ли они сада имаjу ваше особине или сте ви усвоjили коjу њихову из сценариjа?
- Сваки глумац мора сваки лик, наjприје да пронађе у себи. Посао jе тежи уколико jе лик коjи играте далеко од вас приватно. С тим у вези Дода ми jе ближи, а за Радића сам морао више да се помучим, па jе тим сатисфакциjа већа.
Да ли су Милораду Дамjановићу ближе сузе Родица или Додина самоувjереност?
- Емотиван сам на Радића, а до Додине самоувјерености тек треба да стигнем.(смијех)
Поjавом Доде у сериjи Игра судбине више не држи Ада све конце у рукама, ваш лик доприноси сигурниjем задовољењу правде, на оваj или онаj начин. Да ли сте иначе "кечер" правде?
- Не бих рекао да сам "кечер", али борим се за правду, и "исправљам криве Дрине" колико год jе то у моjоj моћи. Ниjе то данас лако. И неминовно jе да се трошите, а врло често резултат изостане.
На челу сте фестивала Дани Данила Лазовића у родном граду, коjи чува успомену на глумачког великана, а може ли глумац уопште бити заборављен?
- Jа се трудим да не заборавимо, не само Данила, него и многе друге колеге коjи нису са нама. "ДАНИ ДАНИЛА ЛАЗОВИЋА" промовишу младе умјетнике, глумце. Наjљепше jе учинити да их се млади људи сјећаjу, зар не?
По чему бисте ви вољели да останете упамћени?
- По доброj намјери.
Због чега наjвише уживате у глумачком позиву?
- Глумци су крхка бића. Важно им jе да играjу, да оживљаваjу написано, да то раде што сугестивниjе, да вас доведу до катарзе, да им се дивите и да их волите. Jа нисам другачиjи од осталих.
И позоришту сте играли пуно са доаjенима, с ким би вољели да сарађуjете на филму?
- Имао сам срећу да као млад глумац заиграм са Оливером Марковић, Ђузом Стоjиљковићем, Пером Краљем, Тањом Лукjанивом и многим другим. Срећан сам и што сам био савременик и колега Неде Арнерић, Бориса Комненића, Марка Живића и сигуран сам да ће вријеме донијети jош много дивних људи у моj приватни као и професионални живот.
Можемо ли очекивати ускоро да вас гледамо у некоj главноj улози?
- То сам се доста дуго питао док у позоришту нисам почео да добиjам главне улоге. А, нисам их добиjао док ниjе дошло вријеме за то. Тако размишљам и сада. Да смо здраво, биће и главних и великих и малих. Не ишчекуjем више ништа и то jе ослобађаjуће.
