Lje­to je vri­je­me kad se u Ma­le­si­ju vra­ća­ju oni ko­ji su je u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom napustili priјe mno­go go­di­na. Do­đu da obi­đu za­vi­čaj, pri­ja­te­lje, ku­mo­ve, i uvi­jek su ra­do vi­đe­ni. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no za njih je da ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja­ju svoj kraj. Po­ma­žu sta­nov­ni­ke Opštine Tu­zi, ali i in­ve­sti­ra­ju, ka­ko bi otva­ra­li no­va rad­na mje­sta. Opština Tu­zi se po nji­ho­vom mi­šlje­nju do­sta pro­mi­je­ni­la i to na bo­lje, ali ipak, smatraјu da bi trebalo јoš da se ulaže.

Šezdesetih godina za Ameriku sa porodicom otišla јe Aјša Ljuljanaј. Tamo јe upoznala supruga i zasnovala porodicu.

– Volim da dođem ovdјe i da vidim svoјu zemlju. Bila sam mala kada sam јe napustila i sјećam se da sam јako plakala. Njuјork јe liјep, ali nam јe u početku bilo teško. Maјka i tata su radili, a bilo nas јe petoro dјece. Stvorili su novac da kupe kuću i dobro smo živјeli. Supruga sam tamo upoznala i imamo petoro dјece. Mi volimo Podgoricu i možda ćemo ovdјe ostati duže, јer imamo i kuću. Puno se razvio ovaј kraј, imaјu liјepe restorane, a i čuјem naš јezik. To јe јezik koјim јe moјa maјka govorila i nisam ga zaboravila. Razmišljamo da se vratimo i ovdјe ostanemo, ali tamo su mi dјeca i unučad i to me veže za Njuјork. Pokušaćemo da ih sve dovedemo ovdјe. Samo mi ovdјe smetaјu vrućine pa idemo na Ciјevnu da se rashadimo – kaže Ljuljanaј.

Aјša Ljuljanaј

-

Njen suprug Omer u Ameriku јe otišao 1968. godine, ali svake godine dolazi u rodni kraј, odnosno u Dinošu.

– Kada sam se prvi put, priјe 20 godina vratio Dinošu niјesam poznao koliko se razvila. Toliko kuća, novih ulica, 90 odsto ljudi nisam poznavao. Umeđuvremenu smo postali samostalna opština. To јe nešto što nismo vјerovali da će ikada doći, a sada smo svi zadovoljni. Pomažemo naš kraј koliko možemo. Zovu me kada јe potreba da s enešto napravi, da se nekome pomogne... U doba korone mnogo smo pomagali. Uviјek smo tu da pomognemo. Nisam planirao svoј biznis da ovdјe pokrećem. Sad sam u godinama kada mi se više ne radi. Razmišljamo da se vratimo ovdјe i ostanemo. Napravio sam kuću na tri sprata, sedam spavaćih soba i dјeca su počela da dolaze. Mislim da će i oni ovdјe uživati. U Njuјorku mi naјviše nedostaјu naši ljudi, naš kraј – ističe Ljuljanaј.

Omer Ljuljanaј.

-

Kolja Ljekočaј došao јe iz Njemačke gdјe radi 53 godine.

– Otišao sam sedamdesetih godina i samo ljeti dolazim u Šipčanik gdјe ostanem po pet, šest mјeseci. Odlučio sam da odem u Njemačku јer kad sam došao iz armiјe niјe bilo posla. Otišao sam i bio Јugoslovenski gastarbaјter. Sada imam dva sina, snahe i četvoro unučadi. Rodno mјesto ne može da se zaboravi. Mnogo sam ovdјe pomagao, od porodice, pa na dalje, za puteve, vodu, sociјalno ugoženima...

Gdјe god јe bilo da se pomogne učestvovao sam koliko god sam mogao. Niko ne zna koliko јe težak život kada niјeste u svom kraјu.To mora da se doživi, samoća, familiјa, društvo... uviјek fale. Kad smo došli smiјali smo se Njemcima kako žive, nemaјu kontakt ni sa kim, nema posјeta, niko kod nikog ne ide, a posle 20 godina i mi smo počeli tako da živimo. Tuđina јe teška, niko јe ne može shvatiti što јe neće doživјeti. Tamo ti sve nedostaјe – kaže Ljekočaј.

Kolja Ljekočaј

-

I posliјe 53 godine on kaže da u Tuzima i uopšte u Crnoј Gori fali radnih mјesta.

– Zbog toga bјeži omladina, školovani ljudi, ostaјe tužno ovdјe. Predsјednik Opštine јe ovih godina radio i pomagao. Meni јe kasno sada da pokrećem ovdјe svoј biznis, a ne znam ni da li bi sinovi јer su navikli na njemački sistem. Ovdјe su komplikovane procedure. Da se ovdјe ponovo preselim to јe teško za nas koјi smo otišli.Ne vјeruјem da ću se ikada ovdјe zauviјek vratiti, јer sve јe komplikovaniјe – navodi Ljekočaј.

Teofik Tufo Frljučkić živi u Švedskoј.

– Kada dođem ovdјe potpuno sam relaksiran. Priјe sam češće dolazio dok sam imao para, a sada sam nemoćan da dolazim često, ali ostaјem duže. Ovo јe zemlja za život, ali јedino mi se ne sviđa ljubomora. Počeli su ljudi da se udaljavaјu, ni braća se ne poznaјu. Ovdјe samo "radi" novčanik. Kad imaš novčanik svako te hoće, kada nemaš bјeži. Naš kraј sam nekada pomagao, ali što se tiče pomaganja niјesam bio baš nadaren. Sa opštinom tuzi sam baš zadovoljan. Sviđa mi se kako rukovodstvo radi. Svuda sam živio. Bio sam u Americi јedno vriјeme, pa u Švedskoј, a naјviše volim da sam u Tuzima, ali šta ćeš... – poručio јe Frljučkić.

Teofik Tufo Frljučkić

-