Подгорица jе остала без jош jедног легендарног човjека, коjи jе практично циjели своj тренерски виjек посветио титоградском/подгоричком фудбалу и граду - Петар Шањо Љумовић jе, приjе два дана, преминуо у 83. години.
Као фудбалер jе играо за ОФК Титоград, гдjе jе и почео тренерску кариjеру, а у Будућност долази 1984. године и наредних 19 година jе радио као координатор млађих селекциjа, тренер првог тима и тренер у омладинскоj школи...
– Шањо jе приjе свега био из фудбалске породице, jер су његова браћа Цветко и Влатко били одлични фудбалери. По завршетку кариjере jе почео у омладинцима ОФК Титограда, да би први тренер постао 1971. таман када сам се jа прикључио томе тиму вративши се из воjске – присјетио се за сајт Будућности Jанко Мирочевић, коме сjећања само навиру.
– Био jе невjероватно талентован тренер, предвиђана му jе блистава кариjера, а колико jе био посвећен, колико jе знао о фудбалу на разним семинарима у Jугославиjи су га називали „мали Миљан”. Са Титоградом jе имао резултате и био jе успjешан тренер. Радио jе петнаестак година у континуитету као први тренер ОФК Титограда.
Након што jе Милутин Мишо Фолић 1984. године смиjењен, Шањо Љумовић преузима кормило првог тима Будућности.
– Осjетио jе то, кратко се задржао, али након тога постаjе техничко лице у клубу коме jе дао много. Био jе координатор омладинске школе и тренер, а вjеруjте ми да jе невjероватно добро своj посао. Водио jе бригу о свему, давао се максимално, био посвећен тоj дjеци. Невjероватан човjек са невjероватном енергиjом за фудбал – рекао jе Мирочевић, коjи наjбоље зна како jе радити са дjецом.
Будућност тих година ниjе имала данашње услове, па jе чика Шањо поред тренерског обављао и посао скаута. Да ниjе било Петра Љумовића, питање jе да ли би било Александра Недовића, Ардиjана Ђокаjа, Горана Перишића...
– То jе човjек коjи ме jе пронашао и коjи ми jе био први тренер – дрхтавим гласом говори садашњи шеф стручног штаба Будућности, Александар Недовић о свом првом стратегу, кога jе тренирао у петлићима 1990. године.
– Наравно да ме наjљепша сjећања вежу за њега, буквално ме jе пронашао на полигону Спортског центра „Морача” и одвео ме на први тренинг Будућности. Био jе стари стадион, старе трибине и то jе за мене било све. Као да сам освоjио свиjет – јасан је Недовић.
И некадашња „десетка” плавих, баш као и Мирочевић, свjедочи о посвећености коју је имао Љумовић.
– Ширио jе топлину свуда око себе, знао jе свима да нам приђе, усадио нам jе љубав према фудбалу и Будућности. Био jе благе нарави и никада ниjе дозволио да нам пропадне тренинг. Пошто смо тада сви тренирали на главном стадиону и како jе први тим имао предност, уколико би нам се термини преклапали, знао jе да нас анимира на прави начин. Урадио jе велике ствари за нас играче, али и за Будућност – поручио jе Недовић.
Љумовић никада више ниjе желио да тренира први тим, максимално jе био фокусиран на млађе категориjе, а кроз његове руке су прошли разне генерациjе, између осталих Мирко Ћиро Раичевић, Раде Петровић, Никола Вукчевић, Горан Бурзановић, Марко Мугоша, Балша Божовић, Иван Вуковић...
– Чика Шањо jе за све нас био буквално други отац. Увео нас jе у Будућност, био нам први тренер уз Jанка и Тонка Мирочевића, чиjу смо школу фудбала похађали. Увиjек jе био за све клинце ту, понашао се као друг према нама, био врхунски педагог – говори Балша Божовић, чиjа jе генерациjа петлића са Шањом Љумовићем 1997. године освоjила првенство Jугославиjе у Кладову.
Љумовић jе 2003. године доживио мождани удар, коjи га jе онемогућио да даље ствара.
– И када се десило то што се десило, био jе уз нас. Наравно, ниjе могао да нас тренира, али jе био са стране, гледао нас и пратио стално са трибина. Стварно смо му сви захвални на свему што jе учинио за нас. Већина играча jе дошла до првог тима, неки били и репрезентативци – поручио jе Балша Божовић, некадашњи првотимац, сада тренер петлића Будућности.
Из подгорчког клуба су на крају поручили: Чика Шањо, хвала на свему!
