Сукоб двије, донедавно братске земље, није никога оставио равнодушним, па чак није заобишао ни спорт, који би, бар према ономе што јесте његово изворно постојање, треба да буде мост који спаја завађене и мири зараћене.
Све је отишло доврага, рат је постао главна тема у свим медијима, а високу цијену свега плаћају недужни руски спортисти. ФИФА и УЕФА, кровне организације свејтског и европског фудбала избациле су Русију и руске клубове из свих међународних такмичења, а исто је урадила и Евролига која је суспендовала руске кошаркашке клубове.
Ипак, обрачун кровних свјетских спортских организација са руским спортистима није почео оног дана када је Владимир Путин наредио специјалну војну операцију на територији Украјине, почео је много раније. Ријеч „систематски допинг“ везана је за руске атлетичаре још прије шест, седам година. Тада је Свјетска антидопинг агенција (ВАДА) покренула истрагу због сумњи да су руски атлетичари системски допинговани.
Услиједиле су многобројне суспензије, одузимање медаља и такмичења. Укратко, испаштали су највише они такмичари који нису ни били укључени у било какву врсту конфликта. Рат између Русије и Запада у тим моментима одвијао се преко спортиста. Још веће понижење за руске спортисте било је то што су им на великим такмичењима забранили интонирање химне, истицање заставе и на крају и сам назив Русија (наступали под називом олимпијског комитета Русије).
Ход по мукама када су у питању руски спортисти настављен је на Олимпијским играма у Пекингу прошлог љета. И ту су руске селекције и спортисти морали да „крију“ име своје државе, да умјесто химне своје земље слушају Чајковског... Озбиљан ударац руском спорту нанијет је прије двадесетак дана у сред Зимских олимпијских игара када је 15-годишња дјевојчица Камила Валиева, прво задивила свијет, а онда упала у вртлог интрига, допинга, препуцавања на релацији ВАДА, МОК и Руски олимпијски комитет.
На крају је младој спортисткињи каријера вјероватно и уништена, као и великом броју атлетичара који нису криви за поједничане случајеве допинга којих има у скоро свакој земљи планете.
На ред је дошао и „спорт са лоптом“, па су тако, као што смо већ рекли, суспендовани руски фудбалски и кошаркашки клубови, а на помолу су забране учешћа руским репрезентацијама и клубовима и у другим спортовима. Умјесто да се на спортским борилиштима пропагирају мир и једнакост и да ФИФА, УЕФА и МОК раде све на мирењу руских и украјинских спортиста, те организације почеле су да играју онако како свирају политичари.
Ако неко мисли да ће се суспензијама, забранама и избацивањем постићи било какав ефекат, грдно се вара. Ако се двије суперсиле боре на фронту, ако једна другој уводе економске и друге санкције, спорт би ваљда требао да буде један од начина да превазиђемо сваки конфликт.
У античкој Грчкој све битке и сви ратови су заустављани у оном моменту када би почеле Олимпијске, или било какве друге игре. Тада су зараћене стране одлагале оружје и са својим највећим непријатељима излазиле на спортска борилишта. Данас је све много другачије, спортске организације су у чељустима политике, а у таквој консталацији снага испаштају спортисти, овога пут доминантно руски.
Чак је и Адолф Хитлер дозволио Џесију Овенсу да дође на Олимпијске игре у Берлину 1936. године и тамо засјени све и освоји четири злата. И у свом најлуђем науму Хитлер је знао да спортиста какав је био Овенс не може бити пријетња. Ако данашњи челници спортских организација широм свијета не науче из тог примјера, онда спаса за свјетски спорт и човјечанство уопште, нема.
